Ana Tasić o monografiji „Na putevima slobode – Andraš Urban”: Teatar kao ogledalo identiteta, hrabrosti i stalnog preispitivanja

Monografija „Na putevima slobode – Andraš Urban”, objavljena u izdanju Knjaževsko-srpskog teatra iz Kragujevca u okviru edicije „Joakimovi potomci”, predstavlja prvo sveobuhvatno delo o jednom od najznačajnijih savremenih reditelja sa ovih prostora.

Autorka knjige, teatrološkinja i kritičarka Ana Tasić, godinama prati Urbanovu umetničku putanju, njegove prevrate, eksperimente i preobražaje, pa upravo zato ova monografija nije samo pregled karijere, već svedočanstvo o jednom složenom i hrabrom stvaralačkom putu.

- Advertisement -

Ana Tasić objašnjava da je knjiga nastala iz potrebe da se dokumentuje razvoj umetnika koji nikada nije pristajao na komfornu poziciju, već je neprestano ispitivao granice pozorišta. „Reč je o tekstovima koji su hronološki objavljeni, i u tom smislu taj poredak i kritika daju sliku o tome kako je poetika Andraša Urbana rasla, lomila se, preobražavala,” kaže ona. Ističe da se kroz teorijske, sociološko-političke i kritičke tekstove može videti prirodan, ali često i bolan proces umetničkog sazrevanja. „Ja sam se vrlo brzo prepoznala u Andraševim predstavama. Iako su mi bliske njegove radikalne, telesne, avangardne forme, postoji i taj neverovatan susret klasičnog dramskog teksta i eksperimentalnog pristupa koji stvara sasvim novu pozorišnu magiju.”

Kao jednu od najdragocenijih, Tasić navodi predstavu koja je, kako kaže, „i danas enigmatična, psihodelična, neobična – preteška za publiku, ali upravo zato važna”. Dodaje da je baš ta vrsta radikalnosti pravila od Urbana umetnika koji pomera granice, ali i izaziva sistem i selektore: „Imala sam najviše problema kao selektorka zbog te predstave, ali mi je drago što je bila prikazana, jer je izazvala šok, a ponekad je publici baš to najpotrebnije.”

Urban u monografiji govori otvoreno o identitetu, pripadanju i onoj vrsti razapetosti koju nose umetnici iz manjinskih zajednica. Na pitanje kako je biti manjinski umetnik koji dobija monografiju, on kaže: „Da dobro… To nisam ni pretpostavio da ćeš me to pitati. (…) Jako davno, pokušavajući da artikulišem taj identitet, govorili smo o tome da je to što radim u pozorištu deo manjinskog umetnika. Ali to što živim u Srbiji – to je i deo srpskog pozorišta.” Potom izgovara možda najprecizniju rečenicu koja oslikava njegov položaj: „Da nisam Manjinac, ne bi mogla da mi postaviš to pitanje.”

Urban ne prikriva da osećaj nepripadanja nosi i slobodu i bol. „Ovde si Mađar, tamo si Jugosloven…ili sada, ovde si Mađar, tamo si Srbin. To proizvodi jedan specifičan osećaj čoveka koji malo sa distance posmatra stvari. Nekad je to korisno, nekad bolno.” Govori i o svom odnosu prema dramskom tekstu, koji nikada nije zasnivao na predrasudama o „mentalitetu”: „Nikad nisam priznavao tu podelu. Ne može dramska situacija da se reši mentalitetom. To je greška.”

Uprkos složenosti svog puta, Urban naglašava da mu monografija mnogo znači. „Drago mi je zbog ove knjige…To je jedan stari dug koji smo počeli da vraćamo pre 11 godina. Sada je prošlo vreme, ima još materijala, ali dobro…Divno je susretati se sa time.” U nekoliko rečenica sumira i ono što monografija otvara: pozorišnu istoriju poslednjih petnaest godina teško je zamisliti bez njegovog rada.

Kroz glas Ane Tasić i Urbanovu iskrenost, ova monografija postaje važno svedočanstvo o tome koliko jedan umetnik može da obeleži epohu – upravo time što je nikada ne prihvata zdravo za gotovo. Predstavljanje monografije bio je uvod u prvo veče Festivala Desire.