Sredinom januara 1996. godine devetogodišnja Amber Hagerman je vozila bicikl na parkingu ispred napuštene prodavnice u Teksasu. Čovek u crnom kombiju je izašao, nasilno uzeo devojčicu i ugurao je u svoje vozilo. Ona je vrisnula jednom i udarala svog otmičara, istakao je jedini svedok otmice.
Uprkos radu više od 50 policajaca i federalnih agenata, devojčica nije pronađena. Pet dana kasnije, slučajni prolaznik je pronašao njeno telo u zalivu koji je bio poplavljen posle oluje – nadležni su verovali da je oluja odnela Amberino telo u zaliv jer okolni radnici nisu primetili ništa neobično pre oluje. Do danas, ubica nije pronađen i doveden pred lice pravde. Detektivi u okrugu Arlington primali su povremene informacije koje su pratili – nedostatak informacija i svedoka usporili su pronalazak istine.
Nedugo nakon sahrane devojčice, meštanka Dijen Simon, pozvala je lokalnu radio stanicu sa jasnom idejom -kada Nacionalni hidrometeorološki zavod objavi upozorenje zbog vanredne vremenske nepogode, svi televizijski i radio programi se prekidaju pravljenjem velike buke, zašto ne postoji isti sistem kada je život deteta ugrožen? Tada je, na njenu inicijativu, nastao sistem Amber Alert. Sistem funkcioniše tako što se putem televizije, radija, saobraćajnih tabli, mobilnih telefona i interneta momentalno emituje upozorenje sa opisom otetog deteta, sumnjivog vozila i osumnjičenog. Zahvaljujući tome, hiljade dece širom sveta pronađene su žive.
Zbog efikasnosti sistem se proširio i na druge zemlje poput Kanade, Meksika, Velike Britanije i Francuske. Na današnji dan, pre dve godine, po uzoru na Amber Alert u Srbiji je aktiviran sistem “Pronađi me”. Aktivira se u hitnim slučajevima nestanka deteta – kada postoji opravdana sumnja da je dete oteto, da je u životnoj opasnosti ili da mu preti ozbiljna neposredna pretnja po život i zdravlje.
Postoje određeni kriterijumi kako bi došlo do automatskog pokretanja – ukoliko nestane dete mlađe od 7 godina bez obzora na okolnosti, ako je policija u strahu da je dete u životnoj opasnosti, ako nestane maloletnik sa nekim oblikom invaliditeta, ukoliko je dete ostavilo oprostajno pismo i slično. Postoje individualne situacije kada pokretanje sistema zavisi od bezbednosne procene. Ukoliko postoji sumnja da je dete žrtva otmice i da će aktivacija sistema ugroziti njegov život – sistem neće biti pokrenut. Stručnjaci napominju da sam sistem nije isto što i policijska istraga.
U praksi bi to značilo da policija traga za svakim detatom u trenutku prijave nestanke, samo u specifičnim okolnostima dolazi do aktivacije sistema koji ima samo jedan cilj – da svaki čovek u našoj zemlji bude obavešten da je jedno dete nestalo i da zna tačan opis mališana (koliko ima godina, koje je visine, kako izgleda i šta je poslednje od odeće što je dete imalo na sebi). Prvi put je aktiviran 26. marta 2024. godine kada je nestala dvogodišnja Danka Ilić.
Taj slučaj do danas nije dobio sudski epilog, niti je utvrđeno pod kojim okolnostima je devojčica nestala. U optužnici je navedeno da je reč o ubistvu, a iako su uhapšeni osumnjičeni, telo nije pronađeno. U perodu od dve godine sistem je aktiviran još dva puta kada su, dečak sa Novog Beograda i maloletnica iz Uba, uspešno pronađeni. Zvanični podaci pokazuju da u Srbiji u proseku godišnje nestane između 1.300 i 1.500 mališana – većina slučajeva ne potiče od otmice od strane nepoznatih lica, a najčešći uzrok je bekstvo od kuće, iz neke ustanove ili hraniteljske porodice.
Osim samog sistema i resornog ministarstva, veliku ulogu igra pojedinac odnosno društvo. Istraživanja pokazuju da je znatno veći broj prijava kada osoba u komšiluku čuje glasnu muziku, nego kada čuje nasilje – to bi značilo da nam više smeta nešto što remeti i naš život, dok na nečiji vapaj ostanemo nemi uz parolu “To su njihova posla”. Ali nisu – to su i “naša posla” jer možda baš Vaš poziv spasi život nekog deteta ili čoveka.
View this post on Instagram
