Kada se kaže „bolesti zavisnosti“ svakako su prva asocijacija kocka, alkohol i droga. Sa
pojavom društvenih mreža pojavio se i novi vid zavisnosti – od savremenih tehnologija. Iako zvuči kao mit, nije. Statistički podaci pokazuju da maloletnici u Srbiji dnevno provedu najmanje tri sata gledajući u telefon dok, tokom vikenda, taj broj drastično raste.
Podaci iz UNICEF-a pokazuju da maloletnici „dane za predah“ koriste u virtuelnom svetu i to u proseku sedam sati. Nova pošast ne bira uzraste, a najmlađi zavisnik u našoj zemlji ima samo četiri godine. Stručnjaci napominju da se zavisnost od interneta i društvenih mreža ne može posmatrati kao zavisnost od droge ili alkohola, već je ona nesupstancionalna i izaziva određene siptome ponašanja. Ipak, zbog dopamina (hormon sreće) koji se luči veoma podseća na ostale bolesti zavisnosti.
To se jasno vidi na balanom primeru, kažu psiholozi – ukoliko detetu uskratite digitalna sredstva, javljaju se burne reakcije, a produženo uživanje u istim može dovesti do velikih promena u ponašanju. Tu dolazimo i do „sukoba generacija“ jer su roditelji, koji danas koriste društvene mreže, odrastali u analognom dobu i ponekad zaboravi da se mališani danas „rađaju“ uz mobilni telefon. Preciznih podataka nema, ali se često govori da deca u Srbiji već sa pet godina dobijaju neki uređaj na korišćenje koji je, samo njihov.
Da nije reč o „preterivanju“ i „pukoj statistici“ najbolje pokazuju slike iz ugostiteljskih objekata gde odrasli razgovaraju, a mališani gledaju u telefone pod parolom da su „samo na taj način mirna“. Osim zavisnosti tu se krije i niz drugih stvari, pre svega razvijanja motorike, funkcionalnosti i bezbednost dece. Vreme koje provode za računarom ili mobilnim telefonom uskraćuje vreme koje bi mogli da provedu u igri, u parku ili na igralištu. Kada je reč o funkcionalnosti lišeni su strpljenja jer su im sve informacije dostupne „u dva klika“. Tako se, prema rečima stručnjaka, gubi želja za istraživanjem i ne razvija se svest da je ponekad, za odgovor na pitanje, potrebno pročitati 100 strana knjige.
Ugrožena im je i bezbednost. Virtuelni svet ima svoje prednosti, ali i mane pa tako parola „dete mi je na oku“ ne mora nužno značiti i da je bezbedno jer može biti meta predatora i drugih opasnosti. To što maloletnik ne šeta ulicama kada padne mrak, ne znači da nije upleteno u mrežu takozvanog dark weba.
Osim toga na društvenim mrežama, posebno uz pomoć veštačke inteligencije, kreiraju se razni izazovi koje deca, kao još uvek ne formirana bića, ne mogu da indukuju u „realnom svetlu“. Veliki broj tragedija se dogodio u našoj zemlji samo radi dobrog kadra koji će biti „viralan“ na mrežama poput pretrčavanja auto-puta, skokova sa nekoliko spratova zgrada, uspon na voz i slično.
Stručnjaci upozoravaju da smo mi ti koji dajemo primer mališanima i da ukoliko mi prelazimo ulicu i kucamo poruku, slobodno vreme provodimo gledajući u telefon, kreiramo svoj virtuelni svet – time šaljemo poruku da je to ispravno i dajemo „zeleno svetlo“ da uče po modelu.
