Danas pravoslavni vernici proslavljaju Cveti, jedan od velikih i najlepših hrišćanskih praznika, koji se uvek obeležava nedelju dana pred Vaskrs, a slavi svečani ulazak Isusa Hrista u Jerusalim.
Tog dana narod ga je dočekivao sa grančicama palmi i cvećem, prostirući ih pred njega – otuda i naziv ovog praznika.
U narodu je Cveti više od crkvenog praznika – to je slavljenje prirode, buđenja proleća i života. Veruje se da se baš na ovaj dan otvaraju vrata radosti, zdravlja i blagostanja, ali i da treba biti posebno obazriv u ponašanju, jer jedna stvar nikako ne priliči ovom danu.
Iako je Cveti pun svetlosti i nade, narodna verovanja strogo upozoravaju da se tog dana ne peva, ne igra i ne veseli. Smatra se da je to vreme tihe radosti i duhovnog mira, jer još traje Veliki post, a Cveti je najava stradanja Hristovog. Oni koji se ogluše o ovu tišinu i dan provedu u buci i pesmi, prema predanju, navlače nesreću na dom i porodicu.
Uoči praznika, devojke i deca odlaze u prirodu da beru cveće, a svaki cvet ima posebno značenje: margarete – da budete lepi, dren – da budete jaki i zdravi, ljubičice – da budete mirišljavi i privlačni, vrbove grančice – da budete napredni i uspešni, ruža – da budete rumeni i sveži.
Cveće se ne unosi u kuću, već se ostavlja u posude s vodom napolju, ponekad zajedno sa zlatnim ili srebrnim prstenjem, pa se tom vodom deca umivaju za zdravlje, lepotu i napredak. U Šumadiji se vrši i darivanje cvećem među mladićima i devojkama – bez igre i pesme, ali uz osmehe i tiho slavlje prirode.
Takođe, zanimljivo je staro narodno verovanje da onaj ko prvi ubere cvet na dan Cveti ima pravo na jednu želju, koja će mu se sigurno ispuniti – pod uslovom da čvrsto veruje u nju.
