Dve godine su prošle od dana kada je Beograd stao, a cela Srbija zanemela pred nezamislivim zločinom. Tog majskog jutra, u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“, izgubljeni su mladi životi – deca, njihovi snovi, osmesi, prijateljstva. Sa njima, otišao je i deo svakog roditelja, nastavnika, druga, suseda…
Otišao je deo svih nas. Danas, dve godine kasnije, Subotica ćuti, ali ne zaboravlja. Sveće gore na Trgu slobode, u rukama onih koji su došli da ćutanjem govore više od reči. Da podele bol koji ne prolazi. Da pošalju poruku da su životi izgubljeni u Ribnikaru – zauvek urezani u naše sećanje. Da se tragedija ne pretvori u broj. Da se imena ne zaborave. Da budućnost dece više nikada ne bude ugašena nasiljem.
Na tom mestu tuge i tišine, Subotičani su pokazali ono najvažnije – saosećanje. Jer, iako kilometri dele gradove, bol je zajednička. Jer nema većeg bola od onog kada dete ne dođe kući iz škole. Zato palimo sveće.
Za roditelje koji dišu sa prazninom. Za školu koja više nikada neće biti ista. Za odgovornost koju svi nosimo – da ne okrećemo glavu. Da menjamo ono što se mora menjati.
Neka nas ovaj dan podseća da je svaki zagrljaj važan, svaka reč podrške neprocenjiva, svaka reakcija dragocena. I da nikada, nikada više nijedno dete ne sme da postane meta. Subotica pamti. Srbija pamti. Za njih – da se ne zaboravi.
