Danas je Svetski dan pozorišta. Ove godine, poruku koja se čita u svim pozorištima na svetu, napisao je norveški pisac Jun Fose, pod naslovom „Umetnost je mir“.
„Svaka osoba je jedinstvena, posebna a opet ista kao i svi ostali. Naš vidljivi, spoljašnji izgled drugačiji je od svih ostalih, naravno, i sve je to dobro i lepo, ali u svakom čoveku postoji našto što pripada samo njemu ‒ ono što je on sam po sebi. To nešto možemo nazvati njegovim duhom ili njegovom dušom. Ili možemo odlučiti da to uopšte ne označimo rečima, već da prosto ostavimo stvar na miru. Ali, premda smo svi različiti, ipak smo i slični.
Ljudi iz različitih delova sveta suštinski su slični, bez obzira na jezik koji govore, na boju njihove kože ili kose. Ovo može da deluje kao neka vrsta paradoksa: da smo potpuno isti, a ujedno apsolutno različiti. Možda mi predstavljamo paradoks spajajući telo i dušu ‒ tako obuhvatamo i najprizemnije, opipljivo postojanje, ali i nešto što prevazilazi materijalne, zemaljske granice.
Umetnost, dobra umetnost, uspeva da na svoj predivni način poveže nešto potpuno jedinstveno sa univerzalnim. Omogućava nam da drugačije – strano, moglo bi se reći – razumemo kao univerzalno. Time umetnost ruši granice između jezika, geografskih regiona i zemalja. Na taj način spaja ne samo ono što je karakteristično za svakog od nas, već i karakteristike grupa, svake nacije, na primer.
Umetnost ne čini to izjednačavajući naše razlike i čineći nas sve istima, već, naprotiv, pokazujući nam nešto što je drugačije od nas, neobično ili strano. Sva dobra umetnost sadrži upravo to: nešto strano, što ne možemo u potpunosti da razumemo, a u neku ruku, ipak i razumemo. Ona sadrži, da tako kažemo, tajnu. Nešto što nas fascinira i gura preko naših granica, stvarajući pri tome izvrsnost koju sva umetnost mora da sadrži u sebi, ali i do koje mora da nas dovede. Ne znam bolji način da se suprotnosti spoje.
Ovaj pristup je potpuno obrnut od nasilnih sukoba koje često viđamo u svetu, a koji se prepuštaju destruktivnoj težnji da unište sve što je strano, sve što je jedinstveno i drugačije, često koristeći najnemoralnije izume koje nam je tehnologija stavila na raspolaganje. U svetu postoji terorizam. Postoji rat. Jer ljudi takođe imaju životinjsku stranu, vođeni instinktom da vide nekog drugog, stranog, kao pretnju svom sopstvenom postojanju, umesto kao fascinirajuću misteriju.
Na ovaj način, jedinstvenost – razlike koje svi možemo da vidimo – nestaju, ostavljajući za sobom kolektivnu sličnost u kojoj je sve što je drugačije pretnja koju treba istrebiti. Ono što se spolja vidi kao razlika, u, na primer, religiji ili političkoj ideologiji, postaje nešto što treba pobediti i uništiti.
Rat je borba protiv onoga što leži duboko u svima nama: nečega jedinstvenog. Ali, to je takođe i borba protiv umetnosti, protiv onoga što leži duboko u svakoj umetnosti. Govorio sam ovde o umetnosti uopšteno, ne samo o pozorišnoj ili dramskoj umetnosti, ali to je zato što se, kao što sam rekao, sva dobra umetnost, u suštini, vrti oko istog: uzeti potpuno posebne i jedinstvene stvari i učiniti ih univerzalnim. Spajajući posebno i univerzalno i izražavajući to u umetnosti: ne eliminišući njenu specifičnost već je naglašavajući, dopušta da ono što je strano i nepoznato jasno zasija.
Rat i umetnost su suprotnosti, baš kao što su rat i mir suprotnosti – jednostavno je. Umetnost je mir“.
Ostaje da vidimo da li će naši sugrađani ovaj datum naredne godine konačno dočekati u obnovljenoj zgradi Narodnog pozorišta.
