Otvaranje 17. izdanja festivala Desiré Central Station u Subotici proteklo je u znaku autorskih poetika i umetnika koji su duboko povezani sa identitetom festivala. Prvog dana publika je imala priliku da vidi tri različite umetničke energije – Borisa Liješevića, Valentinu Cortese i Andraša Urbana, čiji je stvaralački duh postao obeležje Desiréa.
Festival je otvorio Boris Liješević predstavom „Moje pozorište“, intimnim autorskim projektom u kojem se prvi put pojavljuje i kao glumac, igrajući samog sebe. „Kako se bliži pedeseta, čovek počinje da se vraća sebi“, rekao je, objašnjavajući zašto je tekst nastao iz ličnih sećanja i trenutaka koji su se sami nizali dok je pisao. Predstava je nastala u kratkom, intenzivnom stvaralačkom procesu i predstavlja spoj dokumentarnog, autobiografskog i fikcionalnog – nešto po čemu ga publika već prepoznaje. Liješević ističe da mu je ovo iskustvo donelo novi polet i želju da nastavi da radi u teatru: „Pronašao sam nova krila.“
Istog dana predstavila se i Kalentina Vortese svojim radovima „Lento“ i „Violento“. Kako je objasnila, „lento“ je muzička oznaka koja se vezuje za Šopenove nokturne, dok „lento violento“ predstavlja kontrast, palindrom, sudar nežnosti i snage. Njen rad oslanja se na Novi magijski teatar i fizičko pozorište – forme koje ne počivaju na klasičnim iluzijama, već na neobičnim, ali mogućim pojavama koje stvaraju osećaj da se stvarnost suptilno pomera. Iako dolazi iz akrodens prakse, nakon povrede okrenula se minimalizmu i čistom pokretu: „Šta ostane kada odbacite sve trikove? Telo. Prisutnost.“ U Subotici vodi i radionicu za mlade izvođače, podstičući istraživanje, igru i slobodu u stvaranju.
Andraš Urban, osnivač, idejni tvorac i srce Desiré festivala, ostaje njegov neizostavni duh. Kroz skoro dve decenije rada oblikovao je estetiku koja je Desiré učinila jednim od najznačajnijih savremenih pozorišnih festivala u regionu. Njegove radikalne, fizički intenzivne, politički i filozofski slojevite predstave postavile su temelje festivala i naučile publiku da prepoznaje pozorište koje ne pravi kompromise. Za mnoge, upravo je Urban taj koji je Desiré pretvorio u prostor slobode – mesto gde se govori bez straha i gde umetnost ne pristaje da ćuti.
Na samom otvaranju razgovarali smo sa organizatorom festivala koji je, upitan da li je prisutan „festivalski feeling“, rekao da je za njega to relativna stvar: „Želimo da se ljudi osećaju dobro, da dobiju ono zbog čega dolaze. Sad je sve užurbano – probe u Novom Sadu, pripreme ovde – ali sam ponosan što smo stigli do 17. festivala.“ Iako je program ove godine manji po broju predstava, naglašava da je kvalitet i dalje visok: „Broj nije kriterijum. Svaki put shvatimo da smo napravili program koji vredi.“ Karte su, kao i prethodnih godina, u velikoj meri rasprodate mnogo pre festivala, što direktno govori o odnosu publike prema događaju: „Subotičani žele ovaj festival. Nikad nismo osetili zasićenost.“
U razgovoru je istakao da je Desiré značajan za grad u kulturnom i urbanom smislu, podsećajući na bilbord postavljen pre nekoliko godina na pet jezika: „Dobro došli u Suboticu – grad Desiréa.“ Dodaje da festival značajno doprinosi onome zbog čega se Subotica može zvati gradom, kao i da nosi važne ideje u vremenu u kojem je kultura često marginalizovana. „Za mene je Desiré jedan zdrav, slobodan trenutak u pozorišnom životu“, zaključuje.
Otvaranje je tako proteklo u duhu koji je oduvek obeležavao Desiré: hrabro, autorsko, lično i duboko povezano sa samom suštinom pozorišta.
