Dobili smo zadatak da pronađemo Martića i spasemo ga iz ratnog vihora. Pronašli smo ga u jednoj šumi. Dvojica njegovih pratilaca su ga bili vezali, da ne podigne ruku na sebe
Branko M. Žujović
Četvrtog avgusta 1995. godine, oko četiri časa ujutro, američka avijacija bombardovala je i uništila zapadne radio-relejne i radarske položaje Vojske Republike Srpske Krajine, tada pod zaštitom Ujedinjenih nacija, označivši početak kratkotrajnog vojnog sukoba koji je doveo do masovnog egodusa stanovništva Dalmacije, Like, Korduna i Banije u Srbiju, ali i do brojnih ratnih zločina.
U združenom napadu na Krajinu, koji je usledio sat vremena nakon bombardovanja srpskih položaja, učestvovalo je više od sto trideset hiljada vojnika i policajaca Republike Hrvatske i pripadnika Petog korpusa Armije BiH. Naspram njih nalazilo se nešto manje od tridesetak hiljada boraca tadašnje Republike Srpske Krajine i oružanih snaga Autonomne pokrajine Zapadna Bosna na čijem je čelu bio Fikret Abdić.
Epilog “Oluje” je izgon oko dvesta pedeset hiljada srpskih civila, 742 ubijena vojnika Vojske Republike Srpske Krajine, najmanje hiljadu dvesta ubijenih srpskih civila među kojima je bilo dece, progon oko trideset hiljada stanovnika Zapadne Bosne i oko dvesta poginulih hrvatskih vojnika.
Predsednik Krajine, Milan Martić, bio je u trenutku napada sa porodicom u Kninu. Nakon što je hrvatska vojska već 5. avgusta zauzela Knin, u Beogradu su izgubili svaku vezu sa njim. Niko nije znao gde se Martić nalazi.
Bajmočanin Duško Stipanović, carinik i istaknuti lokalni politički vođa tadašnje Socijalističke partije Srbije, kasnije i pokrajinski poslanik, dobio je zadatak da ga pronađe i prebaci na teritoriju pod kontrolom srpskih snaga.
Skora godišnjica “Oluje”, odnosno pada zaštićenih zona pod kontrolom Ujedinjenih nacija na prostoru Dalmacije, Like, Korduna i Banije, nakon krajiškog odbijanja plana poznatog kao “Z4”, povod je da iz stare beležnice iz 2004. godine ponovo pročitam intervju koji sam tada objavio sa Stipanovićem kao važnim svedokom i učesnikom tih istorijskih događaja.
“U Beogradu tada niko nije pouzdano znao gde se Martić nalazi. Hrvatski vojnici su bili ušli u Knin, ali su putevi i zbegovi još uvek bili puni naroda koji je bežao ka Srbiji. Po nalogu tadašnjeg šefa Državne bezbednosti Jovice Stanišića i Radovana Pankova, predsednika Pokrajinskog odbora SPS-a i ministra za Srbe izvan Srbije, dvojica ljudi, čija imena ne bih pominjao ovom prilikom, i ja, dobili smo zadatak da pronađemo Martića i spasemo ga iz ratnog vihora. Pretpostavljam da me je Stanišić za ovaj zadatak odabrao zato što sam dosta dobro poznavao tamošnji teren”, rekao mi je Stipanović.
Potraga za Martićem trajala je dva dana.
“Pronašli smo ga u jednoj šumi. Bio je u velikom šoku. Nije mogao da poveruje, niti da prihvati, da se sve to dogodilo narodu Krajine. Nimalo ne preterujem kada to kažem. Dvojica njegovih pratilaca su ga bili vezali, da ne podigne ruku na sebe. Da, zatekli smo Martića vezanog. Lično, ne verujem da bi se to dogodilo. Poznajem ga dobro, kao hrabrog čoveka i rodoljuba, ali su njegovi pratioci bili uočili da je izvan sebe”, rekao je Stipanović.
Strepnja Martićevih pratilaca možda nije bila potpuno neosnovana. Prema kasnijem svedočenju generala krajiške vojske Milisava Sekulića, Milošević je Martiću, odmah nakon početka napada na Krajinu, nakon što je odbio sve njegove zahteve i molbe da Vojska Jugoslavije interveniše, navodno rekao da se ubije.
Ekipa operativaca iz Srbije ubrzo je Martića prebacila na teritoriju pod kontrolom Vojske Republike Srpske.
“Evakuisali smo Martića u rekordnom roku iz ratnog područja. Morali smo da idemo bogazama i planinskim putevima. Izbegavali smo hrvatske snage, ali i naše izbeglice. Naši ljudi tada su bili spremni da rastrgnu Martića. Ostavili smo ga u jednom štabu Vojske Republike Srpske, a general Ratko Mladić odmah je po njega poslao helikopter. Moj zadatak je tu okončan”, naveo je Stipanović.
Stipanovićev zadatak bio je okončan, ali avanturi nije bio kraj.
“Produžili smo za Srbiju. Ušli smo u kolonu na Petrovačkoj cesti. Bile su desetine hiljada izbeglica. Kolona je bila u zastoju. Avgustovska vrućina… Odjednom, pojavili su se hrvatski migovi. Raketirali su kolonu. Načinili su jeziv masakr. Bili smo svega nekoliko desetina metara od mesta koje su raketirali. Preživeli smo. Danas sećanjem svedočim o tom brutalnom zločinu”, naveo je Stipanović.
Stipanović danas kaže da Martića, privatno, smatra za časnog čoveka koji nakon pada Krajine nije uputio ni jednu ružnu reč na adresu predsednika Slobodana Miloševića, ni Srbije. Nakon što se dobrovoljno predao, Martića je Haški tribunal 2007. godine osudio na 35 godina zatvora. Zatvorsku kaznu trenutno izdržava u Estoniji.
Stipanović, za koga se pre dvadaestak godina u delu ovdašnje javnosti tvrdilo da poseduje lično bogatstvo, od pre koju nedelju je u penziji. Ni jedna tadašnja optužba protiv njega nije dokazana, a najpoznatija je bila ona da je unovčio bitumen zaplenjen na granici neposredno nakon bombardovanja 1999. godine. Krivična prijava protiv Stipanovića tada je odbačena zbog toga što se ispostavilo da je bitumen ugrađen u Varadinsku dugu, most koji je neposredno po bombardovanju podignut u Novom Sadu.
“Varate se ako mislite da je za mene prelomna bila 2000. godina. Moj politički lom dogodio se 1996, kada je Socijalistička partija Srbije promenila kurs i otišla za Jugoslovenskom levicom”, rekao mi je Stipanović tada.
Nakon 1996. godine Stipanović je voljom Dušana Bajatovića tri puta isključivan iz Socijalističke partije Srbije. Dva puta ga je Ivica Dačić lično vraćao, ali ne i treći put, kada je Stipanović prešao u Pokret socijalista Aleksandra Vulina.
Kaže, bio je i ostao ubeđeni levičar.