U noćnim klubovima, na privatnim žurkama i studentskim proslavama širom sveta, pa i u Srbiji, postoji nevidljiva opasnost koja se širi tiše od bilo kog oblika nasilja. Reč je o takozvanoj “drogi za silovanje” – reč je o supstancama koje godinama unazad predstavljaju jedan od najpodmuklijih alata seksualnih predatora.
Naziv “droga za silovanje” (rape drug) obuhvata grupu psihoaktivnih supstanci koje izazivaju sedaciju, dezorijentaciju, amneziju i gubitak svesti. Najviše se zloupotrebljava GHB (gama-hidroksibutirat), hemikalija koja se u malim dozama ranije koristila kao anestetik i dodatak za spavanje. Ima jak efekat na središnji nervni sistem – ubrzano izaziva opuštenost, smanjenje kontrole i konfuziju. Drugi često korišćen preparat je Rohypnol, iz grupe benzodiazepina, koji izaziva duboku sedaciju i retrogradnu amneziju – žrtva se sledećeg dana često ne seća ničega, iako na telu ima tragove nasilja. Treća najčešće zloupotrebljavana supstanca je ketamin, poznat kao anestetik u veterinarskoj medicini, koji u većim dozama izaziva halucinacije, paralizu i stanje nalik kome.
Ono što ih karakteristiše je neprimetnost – bezbojne su, gotovo bez mirisa i ukusa. Dovoljno je svega nekoliko kapi da se za kratko vreme pojave simptomi pospanosti, vrtoglavice i dezorijentacije. Mnogi slučajevi pokazuju da žrtve često ni ne shvate da su drogirane dok se ne probude sledećeg jutra, u nepoznatom prostoru i bez sećanja na prethodnu noć. Na prve simptome uglavnom niko ne reaguje jer su meta predatora najčešće mlade devojke koje nisu sigurne da li je takvo ponašanje izazvao alkohol koji konzumiraju ili nešto drugo.
Prema podacima međunarodnih organizacija za zaštitu žena, svake godine hiljade slučajeva silovanja širom Evrope povezuju se s upotrebom ovih supstanci. U Velikoj Britaniji, prema podacima tamošnje policije, čak 11 odsto prijavljenih seksualnih napada uključuje sumnju na “drogu za silovanje”. U Sjedinjenim Državama, broj takvih slučajeva raste iz godine u godinu, a prema procenama američkog Nacionalnog instituta za pravdu, više od polovine žrtava nikada ne prijavi napad jer nema jasne dokaze ni sećanje na događaj. U Srbiji, zvanični podaci su oskudni. Policija i tužilaštva retko mogu da dokažu prisustvo ovih droga jer se brzo razgrađuju u organizmu – već posle šest do osam sati tragovi GHB-a gotovo nestaju iz krvi i urina. Upravo zato stručnjaci apeluju da se žrtve odmah jave lekaru, čak i ako nisu sigurne šta im se dogodilo. Svaki sat je dragocen, a samo lekarski nalaz može biti “dokaz” da je reč o pomenutom krivičnom delu.
Ono što dodatno otežava borbu protiv ovog oblika nasilja jeste psihološki pritisak i sram koji žrtve osećaju. Mnoge žene, ali i muškarci, kojima se ovakva stvar dogodila, ne prijavljuju napad iz straha da im niko neće verovati. Nedostatak fizičkih dokaza, praznine u sećanju i nejasni tragovi čine da slučajevi često završe bez ishoda. U nekim situacijama, žrtve same sebe okrivljuju jer su “previše pile” ili “bile neoprezne”, iako je upravo to situacija koju napadači unapred koriste. Sociolozi ističu da su takvi napadi oblik kontrolisanog nasilja – planirani, hladni i proračunati. Počinilac ne reaguje iz impulsa, već s namerom, uz pažljivo biranje žrtve, mesta i trenutka. Droga za silovanje je, u tom smislu, alat za oduzimanje slobodne volje i dostojanstva.
Stručnjaci upozoravaju da se ovakve situacije mogu dogoditi svuda – ne samo u klubovima i barovima, već i na privatnim okupljanjima. Saveti koji se često ponavljaju možda deluju banalno, ali mogu biti presudni zbog toga – nikada ne ostavljajte piće bez nadzora, ne prihvatajte piće od nepoznatih osoba, ako se osećate čudno, dezorijentisano ili vam naglo pozli, odmah se obratite prijateljima ili osoblju.
U Srbiji, prema Krivičnom zakoniku, silovanje pod dejstvom psihoaktivnih supstanci tretira se kao posebno teško krivično delo, sa kaznama koje mogu ići do 15 godina zatvora. Međutim, u praksi su dokazi ključni problem – bez toksikoloških nalaza i svedočenja, tužilaštva retko mogu da dokažu krivicu. Zato mnogi aktivisti i organizacije koje se bave zaštitom žena i mladih zahtevaju strože propise, bolju edukaciju policije i zdravstvenog osoblja, kao i kampanje koje bi građanima objasnile kako da reaguju u rizičnim situacijama.
View this post on Instagram
