Nema Mirka Kovača već dve godine, a poslednjih nekoliko dana, čini se, da nema ni Mirkove knjižare.
Popularna gradska knjižara „Danilo Kiš” zatvorena je, izlog je prazan, nema knjiga koje ga krase, deluje kao da se neko iselio i za sobom ostavio pustoš.
„Popis robe”, obaveštenje, stoji zalepljeno na ulaznim vratima. Ali ne deluje da se neka roba „popisuje”, deluje kao da tamo više nikoga i ničega nema. Sa Mirkovom smrću, knjižara je izgubila deo duha.
Tu su se okupljali njegovi prijatelji, književnici, ljubitelji književnosti. U toj, Mirkovom knjižari, mogli ste sve: kupovati na „crtu”, platiti kad imate, a neretko je piscu ovih redova poklanjao knjige za koje u datom trenutku nije imao para, ali je imao samo neverovatno želju da ih pročita. Mračno je i koliko god virim kroz zatvorena i zaključana vrata, ne vidi se mnogo, osim da deluje da je napuštena, prazna.
Telefonski poziv odzvanja u praznom prostoru, na mobilni telefon niko se ne javlja. Negde na društvenim mrežama se vidi da je poslednji put broj bio aktivan 9. marta.
Još jedan gradski simbol sa sjajnom energijom je zatvoren. Ulaz između dva stuba, rekla bih, neće više biti ulaz u svet knjiga, prijateljstava i onog mirisa, karatkerističnog za sve knjićare. Ne mogu da se otmem utisku da je izgubljeno, otišlo, nešto mnogo veće i od same knjižare, Mirkove knjižare.