Marijana Čanak autorka romana „Klara, Klarisa“ bila je učenica, a sinoć i gost Gimnazije „Svetozar Marković“.
Završila je Filozofski fakultet u Novom Sadu, i dvostruka je dobitnica nagrade za neobjavljenu pripovetku na srpskom jeziku „Laza Lazarević“. Njen roman „Klara, Klarisa“ ušao je u najuži izbor za NIN-ovu nagradu, pisac priča, pripovetki, novinskih i magazinskih članaka. Svojevrsnu književnu tribinu upotpunile su nekadašnja i sadašnja profesorka srpskog jezika i književnosti Ljiljana Kovčin i profesorka Laura Kovač.
„Poslednja ljubav u Carigradu“, Milorada Pavića za Marijanu Čanak bila je tema maturskog rada u subotičkoj Gimnaziji.
Neodvojivi deo ove knjige su i tarot karte, a Marijana je svojim profesorima koji su joj bili u komisiji za odbranu rada, otvorila tarot i pročitala sudbinu. Da li je taj sudbinski deo bio tačan, ne zna se, ali se svakako zna da je upravo sebi prorekla uspeh, uvela nas je u piču profesorka srpskog jezika i književnosti Ljiljana Kovčin koja je Marijani bila profesor maternjeg jezika, ali i razredni starešina.
Marijanina želja se ispunila. Završila je književnost, nastavila da piše.
Podvojenost Klare, Klarise potka je oko koje Marijana piše roman. Sve ono što mi ne vidimo, jeste u pozadini ovog romana, i ta podvojenost je od početka prisutna u umu naše spisateljice. Sve ono što nas oblikuje, iskustvo, uticaj sopstvene sredine, odnosa sa ljudima, posebno sa majkom, obrayovi sistem, sve nas to odaljava od sebe, suštinski. To je taj rizik, opšteljudski, koliko ćemo ostati verni sebi i da li to znali ako budemo verni sebi, da li moramo da se ozuđimo od sveta.
„To iskustvo gde smo izloženi stalnoj negaciji sebe, a na svet dolazimo sa željom da realizujemo upravo sebe, da doživimo svoju svrhu, udaljava se odrastanjem. Negde moramo da balansiramo. Klara balansira između sebe i svih ostalih. Ona nosi nešto novo, a svet nije naklon prema svemu što je drugačije. Ona često ima potrebu da se stiša, da peva u sebi, da bi preživela. To nije slučajno što je baš pevanje drži na površini. Pevanje simbolizuje naš odnos prema životu. Koliko slavimo život. U nekim drevnim tradicijama, kada vas šaman pita: „Kad ste poslednji put pevali?“, a vi kažete: “Jako davno“, dokaz je da je vaše stanje bolesti uznapredovalo“, pojašnjavala je Čanak.
„…da si otporna kao korov, što te više ruše, da upornije rasteš, da ti ništa ne može umanjiti snagu, pa ni tvoja želja da se dopadneš drugima. Da sebi i unutar sebe otključaš vrata, da tvoji talenti izađu na videlo, ida izobilje može ući u tvoj život, da spoznaš svoju bitnost i da joj ostaneš verna, da je tvoja istina uvek jača od svake iluzije“, citat je iz knjige „Klara, Klarisa“, i prosto svojom jednostavnošću i dubinom mami da ga zapišete u svoju antologiju pročitanih knjiga i citata koji su ostavili utisak.
„To je bila tačka preokreta za mene kada sam iskoračila iz muškog kanona, i dođem u ovaj savremen trenutak i da se povežem sa mladim autorima koji danas postoje, danas pišu. Postoji kod nas ustaljena stvar da su svi veliki pisci odavno umrli, da se o njima ne sme govoriti ako nije prošlo bar 50 godina od njihove smrti. To se menja sad, uspela sam da se sa drugim autorima povežem i tu razmenjujemo mišljenja, tekstove, to je neprocenjivo“, kaže Marijana i dodaje kako je na njeno pisanje uticala grupa savremenih spisateljica, autora koji danas pišu na našim jezicima kao što su Rumena Bužarovska, Andrea Popov Miletić, kao svež talas.
Istorijski je trenutak što žene pišu više, u pitanju je svojevrsni preokret u književnosti.