Od početka sam negovala pozitivan stav. Za mene, život nije bio gotov iako sam ostala u kolicima. Srećna sam što su mi ruke i glava ostali nepovređeni. Što sam živa.
Branislava Žujović
Razgovarali smo sa našom sugrađankom Andreom Mudrić koja je u junu 2015. godine, nakon teške saobraćajne nesreće, ostala nepokretna. Ona se bori da ove godine, nakon operacije na Tajlandu, prohoda, o čemu su Subotičke.rs već pisale.
Andrea nam je ispričala šta očekuje od operacije, kako se nesreća dogodila i na koji način je prihvatila život u kolicima zato što njena sudbina, ma koliko to banalno zvučalo, može svakome da se dogodi.
Šta se očekuje od operacije na klinici „Verita neuro“ na Tajlandu?
Mudrić: Klinika na Tajlandu postiže veoma dobre rezultate kada su pacijenti sa oštećenjem kičme u pitanju. Kažu da su tokom poslednje četiri godine i nešto malo više, koliko rade ovaj operativni zahvat, svi pacijenti pozitivno reagovali.
Lekari će u moju kičmu ugraditi aparat sa baterijama koji šalje impulse kroz povređeni deo kičme. U mom slučaju, kičmena moždina nije potpuno prekinuta. Moje noge reaguju na nadražaje, iako ih ne osećam. Imam i spazam – grčenje mišića koje ih, uprkos svemu, aktivira. Nakon operacije sledi rehabilitacija i programiranje voljnih pokreta.
Implantom koji mi ugrade upravljaću pomoću uređaja koji meni izgleda kao daljinski upravljač. Sa njim ću birati šta želim da uradim: da podignem nogu, ustanem ili hodam. Znam da ovo zvuči neobično. Međutim, to je mnogo bolje nego život u kolicima. Čula sam da, posle izvesnog vremena, neki pacijenti uspeju bez aparata da upravljaju pokretima, jer mozak i organi razviju novu povezanost. Ovo zavisi od prirode same povrede i vremena koje je od nje proteklo. Baterije koje se ugrađuju imaju rok trajanja od devet ili deset godina. Možda u međuvemenu ova tehnologija bude dostupna i negde bliže.
Hoćete li biti podvrgnuti samo hirurškom zahvatu?
Mudrić: Pored operacije, dobiću i tri doze matičnih ćelija od kompatibilnog donora kako bi se osećaj vratio telu. Implant neće povratiti kontrolu fizioloških potreba, već rad nogu.
Čula sam se sa devojkom iz Novog Sada koja se upravo vratila kući nakon operacije. Ona je ostala nepokretna nakon što je bivši momak pucao u nju. Oporavak nakon same operacije je dug, težak i bolan, jer su mišići dugo bili neaktivni, a svaki organizam različito deluje.
Kako je došlo do nesreće u kojoj ste nastradali?
Mudrić: Nakon druženja sa prijateljima na Paliću, zajednički prijatelj ponudio je da me poveze svojim motorom, nakon što sam krenula da pozovem taksi. Išao je na Radijalac, gde sam tada živela.
Sećam se da smo skrenuli u Aleju maršala Tita i da smo prešli preko prvog ležećeg policajca. Tada sam mu rekla da malo uspori. Nakon toga sećam se samo buđenja u bolnici. Uviđaj je pokazao da taksista koji je izlazio iz ulice Petra Lekovića nije video motor. Koliko se sećam motor je išao brzo.
Posle sam saznala da su me reanimirali pet sati, jer mi je polomljeno rebro probilo plućnu maramicu. Kada sam se probudila, rekli su mi da javim roditeljima da me šalju na VMA gde će mi operisati polomljenu kičmu.
Jeste li u tom trenutku uopšte mogli da razumete situaciju u kojoj ste se našli?
Mudrić: Uopšte nisam bila svesna šta polomljena kičma znači. Nisam isprva ni znala šta se dogodilo. Govorila sam im da je to u redu, da ću se nakon operacije vratiti kući i nastaviti da živim kao pre. Bolničko osoblje nije moglo da shvati da meni stvarno tada nije bilo jasno šta znači „polomljena kičma“.
Prvih pet dana boravka na VMA se takođe ne sećam. Nakon njih usledili su razgovori sa lekarima koji nisu pokazali ni malo empatije. Rekli su mi da od mene neće biti ništa, da neću prohodati i da će mi trebati psiholog. Isto su postupili i sa mojom majkom. Dok je stalaja kod vrata, rekli su joj da nikada više neću hodati. Jedva je ostala na nogama. Moja deca su tada imala pet i šest godina.
Kako ste podneli gubitak osećaja u nogama i nemogućnost da hodate?
Mudrić: Od početka sam bila veoma pozitivna. Za mene, život nije bio gotov iako sam ostala u kolicima. Srećna sam što su mi ruke i glava ostali nepovređeni. Što sam uopšte živa. Da je prelom kičme nastao samo pet centimetara više, ostala bih potpuno paralisana.
Od početka verujem da ću jednog dana ponovo hodati. Samo treba da budem dovoljno strpljiva i da radim sve što je u mojoj moći. Ranije sam želela da idem u Rusiju na tretman matičnim ćelijama. Nisam uspela da prikupim potreban novac. Nakon tretmana matičnim ćelijama u Novom Sadu osećala sam jače trnjenje u nogama. Na tome se završilo. Probala sam takozvanu „robotiku“, ali nije dala rezultat. Ranije je bilo veoma teško sakupiti novac. Sada je to znatno lakše uz pomoć licitacija koje građani organizuju.
Nijednog trenutka nisam klonula duhom. Psiholog mi je tokom naših susreta rekao da mi ta vrsta terapije ne treba. Ćerkama sam nakon nesreće objasnila da mama privremeno ne može da hoda. Bilo im je važno da sam opet pored njih i bile su moji mali pomagači. Izmišljale su čak priče i šale u vezi sa mojim stanjem.
Život u kolicima otežava mali prostor stana, zatim zavisnost od moje majke koja je sve starija i ima vlastitih zdravstvenih problema. Zime provodim zatvorena u sobi. Operacija će mi vratiti samostalnost i, naravno, unaprediti kvalitet života.
Pomoć za operaciju Andree Mudrić na Tajlandu moguće je uplatiti posredstvom SMS poruke iz Srbije na broj 3030, sa sadržajem 226.
Poruke iz Švajcarske moguće je poslati na broj 455, sa sadržajem “human226”. U Srbiji SMS poruka košta 200 dinara, a u Švajcarskoj 20 franaka.
Novac je, takođe, moguće uplatiti na dinarski račun 160-458748-68 ili devizni 00-540-0001804.2 (EUR), IBAN: RS35160005400001804297, SWIFT/BIC: DBDBRSBG.