fbpx
Auxality"/
Naslovna Intervju Boris Kučov: Ljudi masovno odlaze, a svi se ponašamo kao da je...
Čepom do osmeha

Boris Kučov: Ljudi masovno odlaze, a svi se ponašamo kao da je to normalno

Mislim da mladi ljudi organizuju svoje živote tako da u svakom trenutku mogu da kažu da im je dosta, uzmu svoje stvari i započnu novi život bilo gde, što dalje

Branislava Žujović

U pozorištu „Deže Kostolanji“ ponovo je igrana predstava „Kraj nije raj“ koja obrađuje i dalje aktuelnu temu masovnog odlaska iz zemlje. Sa rediteljem, glumcem u ovoj predstavi i koautorom teksta Borisom Kučovim razgovarali smo kako je nastala predstava, koja su to pitanja na koja zajedno sa publikom traže odgovor i zašto on smatra da sve ovo zajedno ne sme da bude normalna pojava u jednom društvu.

Nakon duže pauze, ponovo je igrana predstava „Kraj nije raj“. Vi se koautor teksta, reditelj i jedan od glumaca u predstavi. Kako je došlo do te sublimacije?

Kučov: Krajem 2018. godine Andraš Urban, direktor pozorišta „Deže Kostolanji“ pitao me je da li imam tekst za predstavu koju bih igrao sa kolegama Gaborom Mesarošem i Davidom Bubošem. Setio sam se da postoji skica teksta koji sam napisao zajedno sa kolegom Gergeljom Kondačom koga znam još iz gimnazije.

Radilo se o monodrami koju je sada trebalo pretvoriti u predstavu za tri glumca. Tokom proba, mnogo smo se bavili samim tekstom. Ovo je bio prvi put da režiram predstavu u profesionalnom pozorištu.

Predstava obrađuje dilemu ostanka u svojoj zemlji ili odlaska u inostranstvo. Srbija pruža mnoštvo primera. Na koji način se predstava bavi ovom temom?

Kučov: Što smo više pričali o ovoj tebi i obrađivali je, shvatili smo da svi ljudi imaju nekakav odnos prema njoj. Mlađa generacija ima želju da ode u inostranstvo. Mnogi mladi ljudi sa kojima smo razgovarali ne mogu da zamisle da ostanu u ovoj zemlji. Pripadnici malo starije generacije bili su već negde u inostranstvu i vratili se, ili imaju prijatelje koji su trajno otišli. Stariji ljudi imaju decu koja su im otišla i pate jer ne mogu da ih viđaju.

Ova tema je veoma teška. Dosta smo razmišljali kako da priču o njoj olakšamo. Zato smo izabrali humor kao jezik i dodali malo groteske. Ne zauzimamo ničiju stranu u ovoj priči. Cilj nam je bio da se suočimo sa ovim velikim problemom i da zajedno sa publikom razmišljamo o njemu.

Za predstavu ste rekli da je „zapadnjačka moralna drama“. Zamolila bih Vas za pojašnjenje.

Kučov: Zapadnjačka je zbog vestern, kaubojskog sveta koji smo doveli u problematiku i situaciju u kojoj se nalazimo. Tri lika u predstavi su tri kauboja koji ili žele da idu na daleki divlji zapad ili su se sa njega vratili. Oni pričaju o tome kako izgleda otići, da li to treba uraditi ili ne. Prisutna su i etička pitanja koja postavljamo međusobno i publici: da li je moralno ostaviti svoju domovinu, da li je ova odluka teška ili pak laka, da li tako treba da bude, da li to mora da se desi ili postoji i drugi način za opstanak?

Sa kojim moralnim dilemama se susreće čovek koji razmišlja da ode iz zemlje u kojoj je rođen?

Kučov: Mislim da pored moralih postoje i mnoga druga pitanja. Doneti odluku o odlasku u inostranstvo, početi skroz novi život u drugom svetu među ljudima čiji je mentalitet potpuno različit od onoga što smo navikli, je teško. Osetio sam na ličnom primeru kada sam živeo tri godine u Budimpeši koja nije daleko, međutim osećaj da ne pripadam tamo stalno je bio u meni iako odlično govorim mađarski jezik. Čuo sam i od drugih ljudi, mojih prijatelja da je taj osećaj nepripadanja uvek prisutan, kao i osećaj da te tvoja domovina, tvoje rodno mesto vuče sebi.

Važno je pitanje zašto odlaze ljudi iz našeg okruga i šire? Oni ovde ne mogu da žive kako bi želeli i smatraju da će im tamo negde gde odlaze biti bolje.

Problem je što ljudi masovno odlaze, a što se svi sad već ponašamo kao da je to sasvim normalno. Ne samo da smo prestali da se čudimo, već ohrabrujemo mlade ljude da što pre odu odavde jer tu za njih nema opstanka. Guramo glavu u pesak i ne pričamo kako da se ovo zaustavi. Druga krajnost su oni koji nazivaju izdajicama ljude koji su se odselili.

Mislim da je ovo veoma složena tema kojoj se ne može prići na ovaj uprošćen način. U predstavi pružamo više aspekata za sagledavanje problema – ljude koji žele da odu, koji su već otišli i one koji su se vratili sa svojim raznim iskustvima.

Ukoliko osoba odluči da ode, da li nosi pečat nemorala sa sobom ili osećaj da je bila moralna prema svojoj budućnosti?

Kučov: Na neki način pečat nosimo i mi koji smo ostali ovde. Ljudi svojim pitanjima čine da se osećaš loše što nisi otišao. Često čujem pitanja: ti si još tu, zašto nisi otišao? Da li mi zaista zaslužujemo da ovo slušamo?

U predstavi se pojavljuju tri odrasla muškarca. Da li imaju porodice tj. žene i decu?

Kučov: Predstava nema linearnu priču, radi se više o kolažu scena sa monolozima u kojima likovi govore o svojim sudbinama. Tu je mladić koji je otišao u Englesku da radi, zatim profesor koji pokušava da ostane ovde, ali je prinuđen da ode kako bi prehranio decu. Pojavljuje se više karaktera sa više sudbina čije priče sa vemena na vreme zaustavljaju zajedničke scene.

Kakve dileme i pitanja opsedaju osobu koja sama razmišlja da ode, a sa čim se porodice koje žele da potraže bolje mesto za život suočavaju?

Kučov: To su pitanja koja smo i mi postavili sebi, sa njima se suočavamo skoro svakog dana. Ljudi se susretnu sa bezbroj pitanja i dilema kada razmišljaju o odlasku. Počeli smo da se bavimo ovom temom jer je nemoguće naći odgovore na sva pitanja.

Dobijamo brojne impulse sa raznih strana, a tu mislim i na uticaj medija, interneta, reklama. Dok smo pripremali predstavu, čitao sam članke koji se bave ljudima koji su otišli kao brojkama, a najzanimljiviji deo bili su mi komentari čitalaca ispod članaka. Tu se vidi bes, razočaranost, vređanje. Žalosno je što se u njima ne nazire izlaz iz ove situacije. U predstavi postavljamo pitanja na koja mi nemamo odgovore, ali pokušavamo do njih da dođemo zajedno sa publikom.

Zašto je za Vas važno da sada, kroz ovu predstavu govorite o temi odlazaka u inostranstvo? Koliko je naš grad izgubio proteklih godina i još uvek gubi?

Kučov: Ljudi su me neko vreme stalno pitali zašto sam još tu, do kada mislim da ostanem, kad planiram da odem? To se nekako upije u vašu svest.

Mislim da mladi ljudi organizuju svoje živote tako da u svakom trenutku mogu da kažu da im je dosta, uzmu svoje stvari i započnu novi život bilo gde, što dalje.

Nekoliko godina vodio sam dramsku sekciju sa srednjoškolcima u Subotici. Jednu grupu sam pitao ko vidi sebe kako provodi ceo svoj život tu. Od njih deset, devetoro je reklo da želi da ode što pre. Mislim da ovakvo stanje nije normalno i da treba da se promeni. Zato pričam o ovoj temi.

Zašto kraj nije raj? O kom kraju govorimo?

Kučov: Na mađarskom jeziku, naslov predstave je stih jedne pesme koji predstavlja igru reči. Bukvalan prevod glasio bi: bunar nije izlaz tj. nije put ka izlazu. Mislim da skakanje za drugima u bunar nije rešenje. Odlazak na zapad je viđen kao raj. Veliko je pitanje da li je to cilj koji treba da postignemo.

Boris Kučov rođen je 1987. godine u Subotici. Završio je dramski smer u gimnaziji „Horvat Mihalj“ u Sentešu u Mađarskoj. U Budimpešti je tri godine pohađao višu glumačku školu „Keleti Ištvan“ i radio u pozorištu „Uj sinhaz“. Upisao je 2009. na mađarskom jeziku studije glume u Novom Sadu na Akademiji umetnosti. Po završetku studija radio je godinu dana u Senćanskom mađarskom kamernom pozorištu. Sada se član ansambla pozorišta „Deže Kostolanji“ u Subotici. Pored glume, bavi se režijom i pisanjem scenarija.

Foto: Žofija Serda i Edvard Molnar

PRO LIne