Trudimo se da rešavamo konkretne probleme. To su naše male pobede svakog dana
Subotičke.rs
Udruženja za efektološku podršku i edukaciju TEDEF ove nedelje obeležilo je petu godišnjicu postojanja. Kroz programe ove organizacije za rad sa mališanima koji imaju razvojne poremećaje prošla je čitava mala armija. Bio je to povod da sa osnivačem TEDEF-a Borisom Živkovom porazgovaramo o samoj organizaciji, ali i o tome koliko naše društvo prepoznaje mališane sa smetnjama I razvoju I kako na njih zašravo reaguje.
Kako je i zbog čega pre pet godina osnovan TEDEF?
Živkov: Ideja o osnivanju Udruženja za efektološku podršku i edukaciju TEDEF je sazrela 2016. godine. Nekoliko godina ranije kovanica ,,efektologija“ bila je česta tema razgovora između magistra defektoloških nauka Miška Šekularca i mene. Zahvaljujući iskustvu u radu sa decom, shvatili smo da je defektologija kao nauka pomalo u raskoraku sa izazovima modernog vremena i da je potrebno osvežiti je novim pristupima i metodama.
Akcenat smo stavili na efekte pravilnog odrastanja i razvoja. Središte našeg posmatranja je pojedinac sa svim svojim neurološkim, psihološkim i socijalnim različitostima. Pojedinac koji je jedan i jedinstven i kao takav teži ka ostvarivanju svog ličnog maksimalnog potencijala. Otvaranjem Udruženja TEDEF dobili smo bazu u kojoj ćemo svoja učenja, koja se temelje na defektologiji i neuropsihologiji, modifikovati i primeniti u radu sa decom i mladima.
Poslednjih godina čini se da imamo sve više potrebe da pomažemo mališanima sa razvojnim smetnjama. Otkud toliki broj mališana sa smetnjama u razvoju i jesmo li taj problem imali i ranije, ali možda nije bio toliko vidljiv?
Živkov: Razvojne probleme kod dece su naučnici prvi put opisali četrdesetih godina dvadesetog veka. Razvojem nauke, razvijala se i dijagnostika pa je već krajem prošlog veka vladalo mišljenje da se broj dece sa razvojnim izazovima povećava. Danas u vremenu internetskih komunikacije i digitalnih sistema, roditeljima su informacije dostupnije, pa se oni i češće javljaju defektologu ili pedijatru. Niko sa sigurnošću ne može da tvrdi da li je populacija dece brojnija u odnosu na onu od pre deset godine jer nikada zaista ne obuhvatite sve.
Koji su najznačajniji dometi vaše organizacije?
Živkov: Trudimo se da rešavamo konkretne probleme. To su naše male pobede svakog dana. Osnovani smo sa ciljem da podržimo porodicu, a pre svega decu koja imaju bilo kakav izazov u odrastanju. Za nas je svaka izgovorena reč ,deteta koje nije govorilo, korak deteta koje nije hodalo ili osmeh izazvan našom terapijom, pobeda.
Pored toga trudimo se da iskoristimo uticaj i kompentencije koje imamo i da sredinu u kojoj živimo učinimo što inkluzivnijom i otvorenijom za sve, ne samo za decu sa invaliditetom.
Sa kim sve sarađujete?
Živkov: Saradnju sa gradskim, pokrajinskim i republičkim organima zasnivamo na podršci, edukaciji i otklanjanju fizičkih i psihičkih barijera. Tako smo 2018.godine kao partneri sa Osnovnom i srednjom školom “Dr Svetomir Bojanin“ , a uz podršku i pomoć Ministarstva rada, boračkih i socijalnih pitanja, realizovali projekat izgradnje lifta u objektu škole. Ponosni smo i na zajedničke edukacije održane sa Fondacijom ,,Danilo Kiš“ preko kojih smo našim sugrađanima koji su roditelji ili to planiraju da postanu, obezbedili zanimljive predavače koji su o roditeljstvu pričali na zanimljiv i malo drugačiji način.
Koliko uopšte autistična deca, na primer, mogu da budu osposobljena za samostalan život?
Živkov: Odgovoriću na efektološki način: zavisi šta za to dete znači biti osposobljen za život? Svako dete je jedan mali svet , pun tajni, veština, izazova i ispričanih i neispričanih priča. Ni jedno dete se ne razvija isto. Postoje odrasle osobe sa autizmom koje participiraju u svim aktivnostima društvenog života potpuno jednako sa ostalim ljudima iz svog okruženja. Sa druge strane postoje i oni koji čitavog života zahtevaju manju ili veću podršku. Na kraju, postoje i odrasli bez bilo kakvih psihofizičkih izazova koji nisu osposobljeni za samostalan život. Svako od nas poznaje nekog takvog.
Kako se postaviti prema autističnom detetu?
Živkov: Prema detetu sa autizmom se treba postaviti kao i prema bilo kom drugom detetu. Čika Ljubivoje Ršumović je davno napisao da je dete da ga volite i razumete. Mislim da je u toj rečenici sadržana cela mudrost. Ljudi imaju otklon prema svemu što im je nepoznato. Nepoznato u ljudima izaziva strah. Strah kao osećanje parališe ljude da pokažu sebe u punom sjaju. Zato je važno edukovati ljude i približiti im decu sa izazovima u odrastanju.
Na žalost edukacije se često svode na to da kod ljudi probude empatiju i sažaljenje, a to je pogrešno. Znam mnogo dece sa autizmom koja žive srećnije od ljudi koji ih sažaljevaju. Sve što je potrebno je informacija servirana tako da je shvati svako. Dobro kreirana i prenesena informacija izaziva pravilnu reakciju.
Zna li prosečan građanin šta je autizam i šta su drugi razvojni poremećaji?
Živkov: U poređenju sa zemljama Zapadne Evrope, ne. Sa druge strane, ako se pomerimo malo prema istoku vidimo da se naše društvo ipak menja u odnosu prema osetljivim kategorijama. Ono što svakako nedostaje je sistemsko vođenje jednog deteta od njegovog rođenja, preko rane intervencije i tretmana, školovanja i zapošljavanja. Iskustvo svih roditelja koji se nama obraćaju za pomoć je kod svih isto. Previše vremena roditelj gubi u nekakvom ,,začaranom“ krugu. Na kraju svake etape u detetovom životu se počinje iz početka. Šta ćemo i gde ćemo u vrtić? Gde u školu? Kod kog specijaliste? Koju podršku? To ne sme da se dešava. Roditelj koji ima dete sa razvojnim izazovom suočen je sa višegodišnjim problemom i ukoliko nema informaciju, vođenje i konstantnu podršku, on luta i primoran je da se snalazi.
Škola u kojoj ste predavač spada među najuspešnije i stoga najbolje škole te vrste u Srbiji…
Živkov: Osnovna i srednja škola “Dr Svetomir Bojanin”, nekadašnji ,,Žarko Zrenjanin“, poslednjih godina je potpuno promenila svoj izgled. Sada je to jedna moderna i lepa specijalna škola koja raspolaže sa specijalizovanim kabinetima, sobama za senzornu integraciju, motočkom sobom, uređenim dvorištem i boravkom. Pokretačka snaga svega je energija ljudi koji u njoj rade. Svi se trudimo da postavimo standard koji će i druge škole želeti da prate. Motiv su nam naši đaci koji se u školi razvijaju i uče. Njihovo zadovoljstvo i zadovoljstvo njihovih roditelja su nam glavni prioritet.
Šta mislite o trakama sa motivima suncokreta?
Živkov: Društvo koje je inkluzivno i otvoreno za različitosti tako nešto ne treba. Njima označavamo dete koje ima izazov u psihomotornom razvoju. Zašto? Da bi neko promenio svoje ponašanje prema njemu? Da bi bio ljubazniji? Smireniji? Tolerantniji? Zar to nisu stvari koje zaslužuje svako dete? Inače, kada radite sa decom anegdotama nikada kraja. Svaki dan se desi nešto što nas razveseli i nasmeje. Često nas iznenadi njihova duhovitost i želja za šalom i zabavom.
Foto: privatna arhiva sagovornika