Politikom mogu i treba da se bave časni ljudi koji će pošteno da rade svoj posao
Branko M. Žujović
Ime i prezime Dragan Đilas je najveći oksimoron savremenog srpskog društva. Đilasa razapinju i polivaju fekalijama po režimskim tabloidima, nazivajući ga kriminalcem koji je, kradući od naroda, zgrnuo stotine miliona evra, a on, nekim nedokučivim bagom u memoriji srpskog političkog softvera, sve vreme ostaje na slobodi da se politikom bavi do mile volje. Evolucija do sada nije iznedrila srpskog homo politikusa kadrog da raspertla taj logički Gordijev čvor Vučićeve epohe, dočim je Gospod Bog, izvesno, prinuđen da se, sam pred sobom, zbog Đilasovog slučaja prekrsti pitajući se da li je dole baš sve uradio kako treba za onih šest dana.
Da pronađe objašnjenje ili makar opravdanje za ovu novohamletovsku dilemu zlatnog doba nije pošlo za rukom ni Stevanu Bakiću koji se, pamfletiranim epskim odama stranačke radosti posvećenim svetoj dvojici i pokudama opoziciono-nečastivih sila, trpa da bude dvorski guslar pri Andrićevom vencu ili makar vojni vokalni solista tamburaškog orkestra na salašu vinarije “Zvonko Bogdan” u rezervi. Kada je Đilas u pitanju, Bakić nije odmakao dalje od svoje opozicione muze Marinike Tepić za kojom, raskopčavajući joj ideološki donji veš, potajno politički čezne pišući o njoj ostrašćene literarne sastave na zadatu temu.
Mimo Bakićevih prozaističkih ispada na naprednjačkoj književnoj desnici, naše društvo Đilasa značajnim delom doživljava kao nekoga ko je, nezvaničnim monopolom na tržištu reklama, u svoje vreme, znatno perfidnije i sofisticiranije od današnjih buzdovana, kontrolisao medije, a on, skrušen kao predizborna Majka Tereza ogrnuta krugom “dvojke”, odgovara da se oduvek zalagao i da se još uvek stameno zalaže za punu raskoš medijske košave i da nikada nikoga od novinara nije pozvao da nešto objavi ili ne objavi. Da prav kao pilon stoji na braniku medijskih sloboda, Đilas je danas spreman da se zakune u Borisa Tadića i Aleksandra Vučića, a verovatno i više.
Đilas nije uhapšen ni osuđen čak ni onda kada su sva štampana i elektronska poluslužbena glasila vlasti u horu objavila da su, konačno, raskrinkani njegovi supertajni devizni računi u inostranstvu, nabrekli od šestocifrenih i sedmocifrenih dolarskih iznosa, a predstavnici države to redom potvrđivali kao gotovu stvar, ali, kako se ispostavilo, samo do odjavne špice “Hit-tvita”.
Testerisanje političkog protivnika na pola bez kapi krvi nikada ne bi uspelo ni Eriku Vajsu, zvanom Hari Hudini, u njegovim najplodnijim iluzionističkim godinama, ali je ovdašnjim rizničarima stvarnosti uspelo da Đilasa, ko zna koji put, bez sudsko-pravnog epiloga, oglase krivim topotom medijske porote kentaura sačinjenih spreda od političkih analitičara, a pozadi od vlasti.
Zli jezici kažu da Đilasa vlast na taj način ciljano pozicionira kao poželjnog lidera opozicije koji će zauvek orbitirati oko cenzusa, a oni koji Đilasu zaista veruju uzvraćaju da je upravo on istinski stub i vođa opozicije koji će uvesti 6. oktobar kao crveno slovo u ovdašnji politički kalendar. U prilog svojoj tezi, đilasovci ističu činjenicu da su se huligani nad Đilasovim likom i delom iživljavali oslobađajući ogromne količine decibela u neposrednom komšiluku zgrade u kojoj žive njegova deca, što, bez imalo sumnje, jeste jedna od najmračnijih i najjadnijih epizoda srpske svakodnevice.
Bilo kako bilo, Đilas je sa Borkom Stefanovićem i još nekim ljudima prošle subote bio gost u Subotici. Bakić pred gosta nije izneo hleb i so, ali se nije ni pojavio niko da dobacuje gostima i provocira okupljene, što u našim prilikama izađe na slično ili čak isto.
Evo šta nam je Đilas rekao, dok su ostali u hodniku hvatali priliku da popričaju sa Marinikom Tepić.
Subotičani su ljudi koji za sebe vole da kažu ili makar misle da su posebni, a to isto tvrde za svoj grad. Ovo drugo ne mora nužno da bude pogrešno. Šta Vi nameravate posebno da uradite za nas Subotičane?
Đilas: Vratio sam se u politiku i bavim se politikom da bismo sa timom ljudi koji smo napravili u Stranci slobode i pravde omogućili da svi ljudi u Srbiji dobro žive. Kada vas neko na ulici pita kako ste, da ne kažete: ma šta me pitaš, nije mi do života ili da ponekad opsuješ na to pitanje, nego da kažeš: dobro sam. To je suština bavljenja politikom.
Mislim da je politika jedan do najlepših poslova na svetu. Jer, u politici doneseš neku odluku, nešto uradiš, nekome rešiš problem i taj neko ide srećan na spavanje, a uopšte te ne zna, niti ti znaš tu osobu, a šalješ neku pozitivnu energiju ka tom čoveku. Svima na sastancima SSP-a to govorim. Na taj način gledajte politiku.
Godinama sam prolazio Beogradom, pa me zaustavaljaju majke i očevi sa decom rođenom iz vantelesne oplodnje koju smo mi pokrenuli kao grad i počeli da je plaćamo. Oni se zahvaljuju što su postali roditelji.
Sada sam bio u Priboju. Čovek mi priča, kaže, vozio se u taksiju i taksista mu priča: ma taj Đilas je ovakav, onakav, a kum mu je, koji je isto iz Priboja, pričao da je dva puta sa suprugom išao na vantelesnu oplodnju u Beograd. Iako nije bio iz Beograda, zvao je Beograd i Đilas je rekao da, ko god se javi, dajte, platićemo. Danas oni imaju dvoje dece, dobili su blizance. To je politika.
To su Beograd i Priboj, a Subotica?
Đilas: Kada govorimo o Subotici, ja sam iskreno rekao i slušali su me kada sam ulazio ovde… Kada dođem u Suboticu, ja se oduševim koliko je lep grad. Sada ne mogu da vam kažem da je lep baš zbog svega, ali zašto? Sve neke zgrade, i to neko zelenilo, taj neki mir, a opet sve ima neku živost, neku energiju. Onda vidim preko puta hotela “Patrija” prelepu zgradu koja se raspada zato što niko neće da sredi onu fasadu.
Subotica ima tu posebnost. Subotica ima posebnost i u svojoj multietničnosti. Ovde žive predstavnici mađarskog, srpskog naroda, pa Hrvati i Bunjevci i tako dalje. Na granici je sa Evropom. Treba da bude prvi naš grad, najbliži grad Evropskoj uniji kojoj svi težimo.
A onda vidiš da živiš u gradu u kome iz bolnica ode 20 specijalista, ali u njoj ima posla za Branka Raduna, političkog analitičara. Bio sam s njim na suđenju, pošto sam ga tužio zbog neke izjave. Kada su ga pitali šta je po zanimanju, on kaže: pa, napišite, novinar. Zamislite to, napišite novinar! Onda ona žena tamo kuca, piše: novinar. A ode 20 specijalista iz bolnice. Centar za vantelesnu oplodnju ne radi dve godine. Umesto da se stvaraju novi životi, to stoji. Neki pričaju da nema ni dovoljno pokretnih kolica za pacijente i tako dalje.
Za to vam nisu potrebne milijarde. Potreban je dobar menadžemnt, da poštujete te ljude koji rade, da povećate plate lekarima i medicinskim sestrama. Sve to stoji u našem programu. Napravite tako grad koji je dobar. Subotica treba da bude mesto gde će najlakše da dolaze investicije. Auto-put, pruga, Evropska unija na jednu, na drugu, da ne kažem i na treću stranu. To vam je to.
Kako ocenjujete rad svog subotičkog odbora?
Đilas: Mi smo se opredelili za princip da odbor formiramo samo onda kada imamo dovoljno ljudi da taj odbor zaista postoji, a ne za sistem da imamo dva čoveka koji napišu i objave dva saopštenja u 15 dana i to je, kao, odbor. Ovaj odbor je relativno mlad. Osnovan je u specifičnoj sredini multietničnosti i jakog SNS-a, usred problema koje ovi vaši gradonačelnici prave svima ostalima. Vi ste postali po tome poznati. Svi u Srbiji, na žalost, znaju kakvi ljudi vode vaš grad. Nije odbor lako napraviti, ali taj odbor raste. Ima predstavnike svih naroda, svih nacija, imamo dobre ljude koji će sutra da naprave nešto od ovog grada, kada dođu na vlast. Sasvim sam sigran.
Ta priča o multietničkoj Subotici je sjajna, to je lepo i nešto što je kod nas nezaobilazno, ali to je na koncu folklor…
Đilas: Slažem se.
Hoćete li vi da poklonite pažnju IT tehnologijama, na primer, nečemu od čega će naš grad sutra zaista moći da živi na dugoročno održiv način?
Đilas: Mislim da će Srbija da se razvija u tri glavne oblasti: poljoprivreda odnosno prehrambena industrija, energetika i pamet. Kada kažem pamet, mislim na to što smo od malih nogu prinuđeni da se borimo i da se naša deca više bore nego deca u Danskoj, pošto je kod njih sistem, pa ih sistem samo gura. Dok ne dođemo do sistema, to je tako.
U toj pameti je sigurno IT sektor. Mi moramo da napravimo takvu poresku politiku koja odgovara ajtijevcima. Vi znate da kada su hteli da im naplate poreze, raznorazne, za pet godina unazad, da je naša stranka rekla: ljudi, čak i ako je trebalo da naplatite, pa niste naplaćivali. Ne možete sada, posle pet godina, nekome da kažete: hajde sada plati. Treba da napravimo sistem u IT sektoru, pošto tim poslom možete da se bavite sa bilo kog mesta na Zemljinoj kugli, za bilo koga. Zašto biste baš u Srbiji sedeli? Moramo da smanjimo poreze, kao što je Makedonija smanjila za desetak posto, a neke zemlje su ih skoro ukinule. Moramo da omogućimo tim ljudima da rade.
Ne možemo da stimulišemo strane firme da otvore svoje komapnije u IT sektoru kod nas, kad ni za domaće namemo dovoljno zaposlenih. Oni samo time ugase domaće koje već nešto rade. To su neke stvari koje ovde moraju da se naprave. Onda neko pita: a zašto bi oni sada trebalo da plate manji porez? Pa, zato što oni dobro zarađuju. Taj novac, koji oni zarade, oni unose ovde, a nisu to morali. Oni će da odu u prodavnicu ovde kod vas, pa će nešto da kupe. U toj prodavnici, u kojoj nešto kupi, ta prodavačica će zahvaljujući tome dobiti platu. Pa neko ko nešto proizvodi nešto će moći da proda, pošto ima ko da kupi. Tako se podiže ekonomija i IT sektor kao jedan od tri stuba na kojima sutra vidim razvoj Srbije.
Razgovaramo u gradu u kom jedonu tekovinu 5. oktobra predstavlja građevinska kompanija u valsništvu porodice bivšeg ministra. Pretpostavimo da je ta kompanija slučajno stasala za vreme njegovog ministrovanja. Posmatrajući iz ugla običnog čoveka, glasača, kakve garancije ćete Vi pružiti na izborima da se takva slučajnosti prenebregnu? Nazovimo, ponavljam, pojavu tako grandiozne kompanije u vlasništvu porodice bivšeg ministra u vreme njegovog ministrovanja slučajnošću. Dopuniću pitanje i činjenicom da Vas značajan deo javnosti u Srbiji doživljava kao nekoga ko je učestvovao u kontroli medija. Ne zalazim dalje. Dakle, šta ćete običnom biraču da ponudite kao garanciju da se takve stvari više neće događati?
Đilas: Kada mi god pomenu kontrolu medija, ja, kao čovek koji je bio urednik na B92 i pravio taj medij, doživljavam to kao jedinu stvar koja me baš onako pogodi, uz onu kada mi kažu da sam lopov, zato što ja verujem u slobodu medija. Nećete naći nijednog novinara koji će reći da sam ja ili neko iz mog tima zvao bilo koga da traži da se nešto objavi ili ne objavi. Ja sam čak čovek koji ne voli da daje intervjue i to će vam reći sve vaše kolege, da me je teško naterati uopšte da pričam za medije, jer više volim da radim nego da pričam.
O tome kakav je moj uticaj na medije bio, pokazuje činjenica da sam 2012, kada se promenila vlast, bio suvlasnik te medijske agencije još dve godine, a prošao sam pakao toliki da su mi starija deca otišla iz zemlje. Ako sam tim parama klijenata, koji su se preko tih agencija reklamirali, mogao da utičem na medije, kako onda te dve godine nisam mogao da sprečim da me razapinju kao najvećeg zlikovca i kriminalca? Ali, nisam ja tu važan.
Verujem da politika treba da bude takva da privuče ljude koji vrede. Da, treba da budu tu i ljudi kojima će politika biti profesija za čitav život, ali mora da bude više ljudi koji su nešto u životu napravili, koji sa svojih deset prstiju znaju nešto da rade. Ja se za to borim. Demokratska stranka je izgubila te izbore upravo zbog toga što je u njoj bilo previše ljudi koji su iz ineteresa ušli u stranku i koristili je. Bio sam tamo pomalo neka crna ovca, kada sam se borio protiv toga. Govorili su mi: tebi je lako, ti imaš svoju firmu, svoje pare, šta te briga. Ja ne verujem u to.
Raspravljao sam se sa Tadićem, jer sam zahtevao veće plate za ljude, da bi se time smanjila potencijalna mogućnost njihove korupcije. Otišao sam sa mesta gradonačelnika Beograda pre osam godina, dan-danas nemate nijednu jedinu optužbu, krivičnu prijavu ili postupak koji traje protiv mene ili bilo kog mog bliskog saradnika, zato što toga u Beogradu nije bilo. Znate da radite, izvolite radite. Nemojte uopšte da mi pominjete koja je, čija je firma i šta je. Narodu treba dati i neki odećaj pravde, da se takve stvari ne mogu dešavati. Verujem u to za šta se zalažem.
Potpisao sam zajedno sa Marinikom, Borkom i Dejanom da ako za šest meseci ne ispunimo osnovne stvari koje smo obećali, nećemo se baviti politikom. Mojim saradnicima uvek govorim: neću odustati od ove borbe dok vidim da ide ka nekom cilju, cilju promene vlasti, promeni sistema i sutra pravljenju nečeg novog.
Ako budem video da to ne ide u tom pravcu, sasvim sigrno je da se opet neću baviti politikom. Bio sam kratko neki ministar, bio sam gradonačenik Beograda, iamo sam razne ponude u vreme Tadića, čak i od Vučića da budem potpredsednik vlade, uvek sam se zahvalio na ponudi. Nije mi to suština. Suština je ovo što me pitate, da tako nešto, ako je zasnovano na vezama sa vlašću, više nikada ne može da se desi.
Pomenuli ste da su vaši opštinski i gradski odbori, dakle odbori SSP-a, potpuno sloodni za delovanje na lokalu. Da li ćete to i nakon izbora sprovoditi na taj način?
Đilas: To će uvek biti tako. Verujem u decentralitaciju Srbije. Kada sam se borio kroz Zakon o glavnom gradu za veće ingerencije Beograda, to je trebalo da bude primer da onda ljudi u ostatku Srbije kažu: zašto može Beograd, zašto može Đilas, a ne možemo mi? Verujem u decentralizaciju Srbije, ali ne tako što će sutra vlast u u Beogradu da vam prenese neka ovlašćenja na Suboticu. Ovlašćenja bez novca ne znače ništa.
Ta ideja da u pokrajini, verovatno iz Novog Sada, a u ostatku Srbije iz Beograda, ministar obrazovanja postavlja direktore škola i obdaništa ne pije vodu. Kako on čovek može da zna ko je najbolji za direktora škole u Subotici. Ne, on će da zove svoju stranku, pa će oni nešto da mu kažu. Verujte mi, pet godina sam bio gradonačelnik Beograda. Pet godina su direktore domova zdravlja i škola postavljali tako što su zaposleni glasali i birali najbolje, a predstavnici lokalne zajendice to potvrđivali, a onda smo to slali ministarstvu da odobri. A ja vas pitam: zašto bi ministarstvo to odobravalo?
Znači, potrebna nam je decentralizacija Srbije i saglasno tome decentralizacija SSP-a. Ne mogu ja bolje od Roberta Šebeka da znam ko su ljudi u Subotici u drugim strankama sa kojima može, a sa kojima ne može da se sarađuje, posebno zbog toga što smo svesni činjenice da je toliko ljudi promenilo toliko stranaka, da to više niko ne zna. Oni koji žive ovde, znaju i oni će odlučivati.
Hoće li kod vas postojati filter uoči ili nakon sledećih izbora? Nameravate li da, ako dođete u priliku da preuzmete vlast i odgovornost, zaustavite taj treći ili čak četvrti talas masovnog nekontrolisanog priliva članstva?
Đilas: Doneli smo odluku da šest meseci posle naše pobede niko neće moći da uđe u stranku, dakle ne neko iz SNS-a, nego niko. Zato što tada krene to o čemu vi pričate. Pa sada neko iz SNS-a, pa neko kao nestranačka ličnost… A što bi to trebalo da radimo? Bio sam gradonačelnik Beograda, niko od mojih pomoćnika nije bio član Demokratske stranke.
Tatjana Pašić, koja je moja prijateljica trideset godina, znamo se sa B92, vodila je Narodnu kancelariju, a postala je zamenik gradonačeknika. Kada sam pričao da niko od mojih zamenika i pomoćnika nije član DS-a, ona me pita zašto to pričam. Kaže, pa ja sam među osnivačima Demokratske stranke. Ona žena je, uz Acu Toroodovića i Natašu Vučković, uz tu vračarsku ekipu, pravila DS. Ja sam njen prijatelj bio dvadeset ili trideset godina, a da to uopšte nisam znao.
Dve trećine direktora preduzeća u Beogradu nisu bili članovi stranke. To, direktori domova zdravlja i škola, to nije dolazilo u obzir… Birate najbolje ljude, a onda narod vidi koga ste stavili i da taj radi posao. I glasaju za vas da biste vi takve birali.
Zašto bi neko ulazio u SSP? Danas ulazak u SSP nosi obom veliki rizik pritisaka, ostanka bez posla i maltretiranja. Za mene su ti ljudi heroji. Kao što su heroji i svi oni koj su danas prava opozicija. Oni svi imaju slične probleme, možda malo manje, ali slične. Ti ljudi treba da odlučuju, ali to ne znači da oni treba da imaju spomenicu i da zaposednu sve funkcije, pošto se onda vraćamo na nešto što se dokazalo kao pogrešno. Garantujem da se to neće desiti.
Dakle, Subotičanima obećavate da se, ako vaša straka dođe u situaciju da preuzme vlast i odgovornost, to prelivanje članstva neće dogoditi?
Đilas: Verujte, za to nema nikave šanse. Moramo da promenimo sistem. Moramo da objasnimo ljuima da se politikom mogu baviti časni ljudi koji će pošteno da rade svoj posao.
Jednom sam razgovarao sa, na žalost, pokojnim generalnim sekretarom Hrvatskog košarkaškog saveza koji mi je postao veliki prijatelj. On se zalagao da Hrvati igraju u ABA ligi i rekao da će tako hrvatski klubovi da budu bolji u košarci, jer će da uče od Srba koji su najbolji u košarci, pa je morao da se malo pomeri iz Zagreba na neko vreme. Sa njim sam postao neviđeni prijatelj. Došli smo do toga da na sastanku svih klubova ABA lige i saveza bivše Jugoslavije usred Zagreba, na predlog hrvatskog saveza, ja predsedavam sastanku. Ja, Srbin iz Beograda, predsedavam sastanku u Zagrebu. Ne samo da to nije bio problem, nego su to svi podržali. Onad mi je on rekao: sve ti se u životu svodi na to imaš li jednog dana s kime kavu popit’. Sve nam se svodi na to.
Ako mi napravimo da se politikom bave ljudi koji su časni, pošteni i sposobni, da oni budu ti koji nešto zamisle i sprovedu, a to rade zajedno sa ljudima koji nisu članovi nijedne stranke, ali vrede, mi ćemo promeniti ovi zemlju. Ako to ne uradimo, uvek ćemo se vrteti u tim istim tim krugovima i nikada se nećemo pomeriti iz ovoga u čemu živimo.
Foto: Luka Mihajlović