Dušan Radulović je strastveni ljubitelj košarke, ali njegova najveća ljubav ostaje interesovanje za poreklo, istoriju, tradiciju i stari zavičaj u Drežnici
Na početku razgovora sa Dušanom Radulovićem ovaj Bajmočanin nam je, sa ponosom, rekao da je njegov pokojni otac Todor rođen u Breznom Drežničkom, a majka Narandža u selu Tomići, takođe u Drežnici, između Gorskog Kotara i Like. Duško je administrator “Fejsbuk” stranice “Bajmok Drežnice”.
Kada su se Todor i Narandža doselili u Bajmok?
Radulović: Svi moji preci poslednjih 400 godina rođeni su u tom kraju, a ja sam pripadnik prve generacije koja je rođena u Bajmoku. Tata je u Bajmok došao krajem 1945. godine, za vreme kolonizacije. Došao je zajedno sa braćom, sestrama i mojom bakom. Majka je detinjstvo i mladost provela u Tomićima, a u Bajmok dolazi 1961. godine, kada se udaje za mog oca.
Duškov prvi boravak u Tomićima, 1971. godine. Na fotografiji je majka Naradža koja drži Duška u naručju, sestra Živka sa psom i deda Pero.
Vaša majka, koju od milošte zovu Naka, kaže da život u Drežnici nije bio lagan i da su ljudi odlazili odatle zbog teškog života…
Radulović: Majka se seća prilično teškog života i neprilika koje su naterale ljude na seobe. Ipak, dolazak u Bajmok joj nije teško pao. Došla je među svoje ljude, Drežničane, kojih je u tom trenutku ovde bilo oko dve i po hiljade. Možda i više, ako računamo potomke koji su rođeni u Bajmoku. Pri samoj kolonizaciji, u Bajmok je došlo oko dve hiljade ljudi iz Drežnice. Tokom narednih decenija, negde do 1970. godine, došlo je još nekoliko stotina, što pojedinačno, što sa porodicama.
Kako je osnivana stranica “Bajmok Drežnica” na “Fejsbuku”?
Radulović: Naš pokojni karikaturista, Milenko Kosanović, idejni je tvorac ove stranice. Dolazeći kod mene, primetio je moju pozamašnu biblioteku u kojoj ima dosta knjiga i časopisa čija je tematika vezana za naše stare krajeve. Tako se rodila ideja da osnujemo stranicu na nekoj društvenoj mreži. Ljudi danas tako najlakše stupaju u kontakt. Pokojni Milenko je napravio i logo za stranicu, a već posle nekoliko dana prepustio mi je vođenje.
Brezno Drežničko
Zašto naziv “Bajmok Drežnica”?
Radulović: Pored same Drežnice, Bajmok je mesto sa najviše živih Drežničana koji su tamo rođeni. Posle Drugog svetskog rata Drežnica je imala oko šest hiljada stanovnika. Danas je ona, nažalost, svet koji nestaje. Trenutno tamo ima između 200 i 300 stanovnika. Stalne seobe i potraga za boljim životom doprineli su da taj kraj opusti. Svesni smo da tamo uskoro neće biti stanovništva. Stranica je napravljena sa željom da naša pokolenja sačuvaju svest o poreklu. To je bila naša ideja vodilja. Ljudi se sami javljaju i šalju fotografije koje imaju. Postavlja ih na stranicu. Uz fotografije ide kratak opis i popis onih koji se na njoj nalaze.
Da li je stranica uspela da Vas poveže sa rođacima za koje možda niste znali?
Radulović: Znao sam za rođake, ali nismo bili u kontaktu. Kontakt sam ostvario upravo zahvaljujući grupi “Bajmok Drežnica”, kao i mnogi drugi. Zanimljivo je da mi se javio jedan čovek iz Zagreba koji nije imao nikakav kontakt sa rodbinom, jer njegovi više nisu među živima. Nije imao od koga da sazna bilo šta o porodici. Iz njegove priče sam sklopio kockice i shvatio da je on rođak jednog našeg Bajmočanina. Od tada su njih dvojica u stalnom kontaktu.
Gde su sve rasuti potomci Drežničana?
Radulović: Veliki broj njih se javlja iz okoline Pitsburga u SAD. To je već treća ili četvrta generacija rođena tamo. Ni oni nisu zaboravili odakle su. Znaju svoje poreklo i trude se da to održavaju. Zapravo, bio sam fasciniran koliko su upućeni u svoje korene. Javljaju nam se, naravno, iz naše zemlje, zatim Hrvatske i mali broj njih iz Slovenije.”
Koliko trenutno ima Drežničana u Bajmoku?
Radulović: U Bajmoku je ostalo svega dve stotine ljudi koji su rođeni u Drežnici, ne računajući potomke koji su rođeni ovde. Drežnica je moj DNK, nešto što me vuče i predstavlja deo mog identiteta, bez obzira što sam rođen u Srbiji. Jednostavno, ne mogu da zaboravim i preskočim period od 400 godina, jer su svi moji preci rođeni tamo. Obaveza svih nas jeste da nikada ne zaboravimo naše korene, poreklo i rodnu grudu.
S. J.