Subotičani sve više obraćaju pažnju na antikvarni nameštaj i pokušavaju da ga sačuvau kako bi oplemenili svoje domove, da se u njih ne vraćaju kao u hotelske sobe gde samo prespavaju i idu dalje
Lea Lenđel Matić poseduje šarm mlade žene i ruke umetnice. U njenoj sada već majstorskoj radionici u život se vraćaju zanimljivi komadi subotičke prošlosti. Lea je dobra vila starinskog nameštaja.
U Subotici nastavljate jednu plenenitu tradiciju, zanat restaruratora starinskog nameštaja. Odakle ideja za tako nešto? Kako ste se našli u jednom takvom poslu?
Lea: Na nesvakidašnji način sam naišla na ovaj posao, odnosno zanat. Posle srednje škoe, želela sam samo da radim da bih mogla da studiram. Želela sam da upišem Visoku tehničku školu, elektro smer. Prvo me je jedan prijatelj pitao da li bih mogla da šmirglam nameštaj, da mu pripomognem, dok mu kolege ne dođu sa godišnjeg odmora. Zahvaljujući tome, srela sam pokojnog Grgu Abrahama. On je video da sam radeći počela da se raspitujem o bojama, zašto baš ta boja, a ne neka druga, kako se do nečega dolazi, zašto prvo šmirglam ovako, a posle onako… On me je pitao želim li da nastavim da učim zanat. Kod njega sam i počela da izučavam restauratorski zanat 2012. godine.
Šta vam je Grgo Abraham, koji, kako ste sami pomenuli, više nije među nama, govorio? Šta je najvažnije u zanatu restauratora?
Lea: Govorio je da sve može da se popravi i da sve što se započne mora da se i završi.
Koliko je resturacija starinskog nameštaja kao zanat u Subotici prisutna?
Lea: S obzirom da radim sama, imam dosta posla. Iznenađujuće je koliko je restauracija postala popularna. Smatram da čovek za bilo koji svoj predmet gaji neku vrstu osećanja, dobrog osećanja. Rekla bih da možda gaji najlepše uspomene. U ovom sličaju, slučaju starinskog nameštaja, čovek se veže za te uspomene. Nameštaj je nekada pripadao baki, prabaki… Čovek se veže za uspomene. Zato je danas moj posao popularan.
Zanat restauratora zahteva i neka dublja znanja. Šta restarurator treba da zna?
Lea: Najpre, restaurator mora da poznaje stolarske poslove. To je osnova. Potom, tu je hemija, zbog boja i mešanja hemikalija koje su potrebne. Pored stolarskog zanata, potrebno je poznavanje drveta, materijala, što nas vodi do biologije. Šta kada mešamo orah i jasen? Tu su istorija i umetnost, dakle istorija umetnosti, a potrebno je imati i nešto ličnog stila i ukusa. Restaurator mora da sarađuje sa drugim majstorima, na primer sa tapetrom. Tu onda dolazi boja tapacirunga, pa sam tapacirung… Faze restauracije ponekad se prepliću. I ja sama moram da vidim kako da stilizujem nameštaj, koju nijansu da odaberem…
Koji je najzanimljiviji komad nameštaja, a potom i najstariji koji ste obnavljali?
Lea: Najstariji predmet koji sam obnavljala bio jedan barometar. Radila sam ga zajedno sa majstorom Grgom. Prvi put sam videla jedan takav barometar. On se sada nalazi u muzeju. Bio je izložen u Noći muzeja 2019. godine, zajedno sa slikama restauracije. Barometar je bio star više od sto godina, ali se ne sećam tačno godine je bio napravljen. Najzanimljiviji komad nameštaja bio je jedan sto koji se sada nalazi u Jevrejskoj opštini. Ima urezanu Davidovu zvezdu. Taj posao bio je najizazovniji za mene. Tako veliki komad nameštaja nisam obnavljala do tada.
Ko se još bavi ovim zanatom u našem gradu?
Lea: U Subotici, pored mene, ima još jedan kolega restaurator i mislim da na Paliću ima još jedan. Nas je troje ukupno. Nije baš velika konlurencija…
Koje su vam najdraže anegdote iz vremena šegrtovanja?
Lea: Najviše se sećam majstorovih opaski kroz rad. Zato sam i ostala da učim i radim. Bile su to životne lekcije. Moj prvi samostalni posao bila je obnova jednog zidnog sata. Majstor me je pustio da budem kreativna. Želeo je da proveri koliko sam napredivala kroz učenje. Bila sam dosta mlada, a mladi hoće sve što brže i bolje. Bila sam nestrpljiva. Ubeđivala sam ga da je sat gotov. Međutim, dogodila se neprijatna situacija. Sat je vraćen na reklamaciju. Nije bilo naneto dovoljno sjaja. Tada mi je majstor Grga rekao: strpljen spašen. Trebalo je imati dovoljno strpljenja. Od tada, tako i radim. Ovaj posao nije ni kao firma, ni kao fabrika, treba puno dobre volje i ljubavi.
Dosta je tokom učenja bilo kreativnosti. Ne treba uvek i po svaku cenu stilovi da izgledaju onako kako su izgledali u svoje vreme. Ponekad su blaga, dozvoljena odstupanja poželjna. Jendom sam morala da rezbarim. Terenski posao je bio. Nikada pre toga nisam radila na terenu. Bila sam nervozna. Nisam želela jednog dobrog čoveka da osramotim. Planišala sam se da će nešto da padne, da se poremeti. Rekli su mi da kada budem imala svog šegrta, da ću i ja biti sigurnija.
Ovaj razgovor je i neka vrsta omaža Grgi Abrahamu…
Lea: On je uvek pravio ravnotežu. Kada bismo radili neki posao, bili smo ozbljni, ali nismo zaboravljali na šalu i zabavu. Učio me je da ne treba gledati sve ozbiljno. Čovek onda može da bude tmuran, tužan i nevoljan. Kada smo radili, usput smo, kroz priču o nemeštaju, pričali viceve i šalili se. Uvidela sam da ne bih želela da do kraja odrastem. Ne doslovno, naravno. Kada ja budem nekoga učila, tu će morati da bude vedrine, šale i zabave. Od majstora sam na kraju dobila plišanog medu, kog čuvam. Niko ga ne dira osim mene. Pre toga sam dobijala alate: mikrometar, dleto, ostale alate… Sve simbolično, kako sam stasavala u zanatu, a na kraju plišanog medu. Danas razumem i zašto. Da ne odradstem do kraja.
Subotica je značajna riznica starinskog nameštaja. Koliko ga Subotičani čuvaju?
Lea: U poslednje vreme, ljudi počinju da cene grad, pa cene i svoj starinski nameštaj. I kod muzike je slično. Imala sam priliku da restauriram jedan veoma stari gramofon. Moda počinje da se kreće unazad, što nije loše. Ljudi počinje da se prisećaju jednostavnijih vremena. Čovek kada dođe kući želi da se oseća udobno, a ne da boravi kao da je u hotelskoj sobi, da prespava i ide dalje. Mislim da sada ljudi sve više cene stare radove, ručne radove takođe i majstore koji na njihovoj obnovi rade.