Skojevke, partizanke i AFŽ-ovke Subotice pred sobom su imale ideju zajedništva i ljubavi prema bližnjem. Uz to su bile iznad nacionalnih, kulturnih, jezičkih i verskih razlika. To su opšteljudske i bezvremenske vrednosti kojima težimo
Branko M. Žujović
Margareta Bašaragin iznenadila je našu redakciju pozivom da sutra prisustvujemo polaganju venaca na spomen-ploču u Žutoj kući, povodom 80. godišnjice od uspostavljanja okupacionih kazamata u toj zgradi, koje organizuje Udruženje “Ženske studije i istraživanja”.
O strahotama kroz koje su Subotičani u Žutoj kući prolazili tokom okupacije u Drugom svetskom ratu danas se među pripadnicima mlađe generacije malo ili ništa ne zna. Među zatočenicima Žute kuće bilo je stotinak žena. Prema podacima Istorijskog arhiva u Subotici, u Žutu kuću su bile privedene 102 Subotičanke.
Bio je to povod da ove nedelje, osim sa arhivistom Dejanom Mrkićem, o Žutoj kući tokom Drugog svetskog rata porazgovaramo i sa Margaretom Bašaragin, autorkom projekta čiji naslov doslovno glasi „Antifašistkinje Subotice: skojevke, partizanke AFŽ-ovke”.
Pomenuli ste da ste istraživali arhivsku građu o ženama koje su bile skojevke, partizanke ili su bile angažovane u Antifašističkom frontu žena i da su mnoge od njih desetak, čijim ste se biografijama bavili, završile u Žutoj kući. Možete li da nam predočite najvažnije informacije o tim ličnostima, njihovom tamnovanju u Žutoj kući i onome što su tamo doživele?
Bašaragin: Udruženje “Ženske studije i istraživanja” Novi Sad, podružnica u Subotici, trenutno realizuje projekat „Antifašistkinje Subotice: skojevke, partizanke AFŽ-ovke” koji finansira Rekonstrukcija ženski fond, Beograd. Projekat traje od maja do decembra ove goidne. Cilj projekta je doprinos kolektivnom znanju i sećanju na doprinose žena tokom istorije u borbi protiv fašizma i očuvanju mira, kroz istraživanje i beleženje životnih priča znamenitih antifašistkinja Subotice.
Tokom istraživanja arhivske građe i literature ispostavilo se da se ovoga septembra 2021. godine navršava tačno osamdeset godina od kada je Žuta kuća “aktivirana”. U avgustu 1941. je fašistička okupatorska vlast u Subotici započela masovna hapšenja komunista i komunistkinja, skojevki i skojevaca. Veliki broj njih zatvoren je upravo u Žutoj kući – zloglasnom mučilištvu. Među njima bilo je i stotinak žena čija je imena zabeležila Magda Bošan Simin i sama zatvorenica u Žutoj kući.
Magda Bošan Simin (1922, Senta – 2004, Novi Sad) bila je novinarka i spisateljica, jedna od osnivačica Radio-Novog Sada. Objavila je niz knjiga u kojima svedoči o stradanjima u Drugom svetskom ratu, pa i u Žutoj kući u Subotici, u kojoj je boravila tokom 1941. g.
Posebno bih istakla knjige “Dok višnje procvetaju” (1958, Bratsvo-jedinstvo, Novi Sad) i “Zašto su ćutale? Majka i ćerka o istom ratu” (Magda Bošan Simin i Nevena Simin, 2009, Futura publikacije, Ženske studije i istraživanja, Novi Sad).
U njima se veoma verno opisuju strašna mučenja agenta, specijalno školovanih u posebnim gestapovskim školama. Batinali su žene i muškarce kundacima, cokulama, stezali lobanje kaiševima, polugama, stavljali pendreke u vaginalne otvore žena, stezali mošnice muškarcima. Zatvorenici su svakoga dana od četiri sata ujutru do deset sati naveče bili prinuđeni da sede licem okrenutim prema zidu, nepomično i bez glasa, dok su naoružani žandari stražarili između njih i iza njihovih leđa.
Kakvog su kova bile žene čije ste biografije proučavali? Kako bi se danas uklopile u društvene tokove i trendove?
Bašaragin: Danas nam je bezmalo nezamislivo da devojke od svega šesnaest godina, kakve su 1941. g. bile skojevke Lili Bek ili Edita Spitzer, izvršavaju partijske zadatke – jedna je učestvovala u paljenju žita, a druga sipala šećer u rezervoare i bacala eksere na putu između Subotice i Palića da oneosposobi neprijateljska vozila. Obe su završile u Žutoj kući, kasnije u maloletničkim zatvorima. Bile su spremne da žrtvuju život za slobodu u kojoj mi danas uživamo, stradale su za svoje ideale i nisu odale nikog kada su krvnički mučene.
Na koji način bi, imajući u vidu saznanja do kojih ste došli, trebalo negovati uspomenu na događaje koji su se u Žutoj kući odigrali tokom Drugog svetskog rata?
Bašaragin: Sasvim je jasno da naročito mladi danas raspolažu nedovoljnim podacima kada je u pitanju ovo mučilište, ali isto tako i o Subotičankama i Subotičanima čijom zaslugom i žrtvom, između ostalih, uživamo u miru i slobodi. Fašistički teror svake vrste nikada ne treba da se zaboravi i naša je dužnost da stalno podsećamo na ove nemile događaje koji su se desili u našem gradu. Osim odavanja počasti žrtvama, stradlnicima/ama i borcima i borkinjama na značajne datume u vezi sa Drugim svetskim ratom kod nas, potrebno je dodatno edukovati mlade (ali i sve ostale) i neprestano podsećati bilo putem javnih tribina, predavanja, komemoracija ili publikacijama na osnovu istraživanja. To je naša zajednička obaveza prema genaracijama koje dolaze.
Šta nam možete reći o svojoj organizaciji, koji su njeni ciljevi i za šta se zalaže, kao i o njenoj subotičkoj podružnici?
Bašaragin: Ženske studije i istraživanja (www.zenskestudije.org.rs) su interdisciplinarni alternativni visokoškolski obrazovni program koji objedinjuje nastavu, istraživanje i izdavaštvo u jedinstven program za žene (i muškarce) kako bi se poboljšao položaj žena iz različitih nacionalnih zajednica, sa posebnim akcentom na grupe sa manje društvene moći. ŽSI realizuje, između ostalog, i dva dugoročno osmišljena projekta: „Životne priče žena iz Vojvodine“ i „Znamenite žene Novog Sada“. Do sada su objavile 35 publikacija, pre svega životnih priča žena iz Vojvodine
Podružnica u Subotici pokrenuta je februara 2020. godne. Do sada je objavila dve knjige “Znamenite Jevrejke Subotice” (M. Bašaragin, 2020, Fut. publikacije i ŽSI, Novi Sad) i “Sonja Liht: životna priča” (M. Bašaragin, ur, 2021, Fut. publikacije i ŽSI, Novi Sad). Sve pubilacije su dostupne na sajtu ŽSI.
Težimo da pokažemo kontinuitet nastojanja u Vojvodini da se u društvu izjednači, ili barem poboljša položaj žena u odnosu na položaj muškaraca. Ukazujemo da je i pre nas postojalo mnogo dobronamernih, hrabrih, pametnih i upornih žena koje su sagradile našu sadašnjost. Naša je onda dužnost da o tome vodimo računa, da stalno podsećamo na one pre nas, dok smo mi sada, a one koje dolaze, znaće to da cene.
Nameravate li da nastavite da delujete u gradu i nakon polaganja venaca na spomen-ploču u Žutoj kući?
Bašaragin: Za koji mesec će izaći iz štampe knjige “Antifašistkinje Subotice: skojevke, partizanke, AFŽ-ovke”, a planira se i izložba na osnovu nje. Nadam se da će epdemijska situacija u gradu biti povoljna i da ću uspešno napraviti javnu promociju knjige.
Pomenuli ste u svom imejlu ženska prava. Dokle je borba za ženska prava stigla i kako Vam ona izgledaju u rasponu od Klare Cetkin i Roze Luksemburg do današnjih feminističkih pokreta? Rekao bih, a Vi me ispravite ukoliko grešim, da je značenjska supstanca, da ne kažem kompletna semantika, imenice levica u njenom političkom značenju značajno promenjena i da su prava žena danas često zloupotrebljena.
Bašaragin: U 2019. godini navršilo se 100 godina od ubistva Roze Luksemburg (5. mart 1871 – 19. januar 1919), najznačajnije političarke u Evropi s kraja 19. i početka 20. veka, antifašistkinje, socijalistkinje, borkinje za ljudska prava, pored ostalih važnih identitetskih osobina. Nažalost, u Srbiji se ne proučavaju sistematski njen aktivizam ili doprinosi razvoju ideja o slobodi misli i ravnopravnosti žena i muškaraca, kada te podatke tražimo na različitim nivoima obrazovanja od predškolsokog do univerzitetskog. Izuzetak su male oaze ženskih i rodnih studija, kao i različitih ženskih nevladinih organizacija.
Udruženje ŽSI je do sada u dužem vremenskom periodu organizovalo tribine, predavanja i druge oblike podsećanja na Rozu Luksemburg, sa ciljem da se obnovi sećanje na nju i ponovo razgovara o njenom značaju i posebnom doprinosu, afirmišu njene revolucionarne ideje koje su aktuelne. Osnovni politički stav Roze Luksemburg: primat klasnog nad nacionalnim, internacionalizma nad nacionalnim i otadžbinski principom. Tome Roza ostaje verna do smrti.
Šta nam iskustva Subotičanki, čije ste biografije proučavali, poručuju u XXI veku?
Bašaragin: Anifašistkinje Subotice, skojevke, partizanke i AFŽ-ovke pred sobom su imale ideju zajedništva i ljubavi prema bližnjem. Uz to su bile iznad nacionalnih, kulturnih, jezičkih i verskih razlika. To su opšteljudske i bezvremenske vrednosti kojima težimo i mi.