fbpx
Auxality"/
Naslovna Intervju Pero Buljovčić: Kako smo vadili hladno pivo iz peći (VIDEO)
Čepom do osmeha

Pero Buljovčić: Kako smo vadili hladno pivo iz peći (VIDEO)

Legendarni vlasnik “Bačvanke” za Subotičke.rs otkriva kako se sprijateljio sa Miroslavom Ilićem, kako je treznio Nedžada Salkovića, zašto mu Cune Gojković nije došao, kako mu je konobar bežao iz bolnice, zašto se razočarao u Snežanu Savić, kako su šezdesetih godina Subotičani pokušavali da ispeku prase na ražnju i kako je uveo naplatu usluge zahvaljujući tadašnjoj Upravi prihoda…

Branko M. Žujović

Kafane kakve je bila „Bačvanka“ danas više nema, niti će takve kafane ikada više biti. Ne zato što mene neće biti jednog dana, već zato što više nema gostiju kakvi su dolazili u „Bačvanku“, kaže nam ovih dana Pero Buljovčić, vlasnik ove legendarne kafane, koji ima 89 godina.

Razgovor sa Buljovčićem je razgovor sa čovekom koji je proživeo svoj život, izgleda tačno onako kako je hteo. Buljovčić nije gost svoje sudbine. Samo zato je bilo moguće da kafana sa industrijske periferije grada postane ono što nisu uspeli bolje pozicionirani lokali zvučnijih i modernijih naziva.

Kada jednog dana bude ispisivana istorija subotičkih kafana, „Bačvanka“ će, na svoj način, zauzeti u njoj jedno od počasnih mesta.

Pričaju stariji meštani Aleksandrova da je pred Vašom kafanom svojevremno znalo da bude po sto-dvesta, pa i trista čašica sa rakijom ili fićoka. Kažu da bi voz stao na maloj stanici tik do Vaše kafane, a radnici koji su išli na posao u “Bratstvo”, “29. novembar”, „Fidelinku“ ili “Mlekaru” popili bi pre odlaska u smenu rakiju-dve s nogu. Pričaju i da bi rakije plaćali u povratku… Da li je ova priča istinita ili je po sredi subotička urbana legenda?

Buljovčić: To mnogi pričaju, ali im ne bih dao za pravo. Priča se da su radnici dolazili, pili i da nisu odmah plaćali. Pa ko bi to na kraju platio? Ako mene pitate, to nije istinita priča. Bilo je tamo poneko naliveno piće, to je tačno, ali nikada nije bilo da ga neko popije i ne plati. Radila je Eržika, ona je bila u jutarnjoj smeni. Imao sam šestoro radnika. Nekada sam i ja pomagao. Tu je bila i Gizika, spremačica, koja je kod mene radila trideset godina. Otišla je u penziju. I ona je ponekad pomagala. Bila je veoma napredna i inteligentna psoba, ali je sudbina htela da celog veka bude spremačica. Pa “Bačvanka” bi propala da je bilo tako. Bilo je, kažem, uvek naliveno nešto čašica, ali niko nije mogao da popije i ode tek tako. Neko ko bi ostajao dužan dva-tri pića, nastavio bi da svraća. Oni retki, koji bi nagomilali dug od desetak-petnaest pića, ne bi više ni dolazili.

Kako je bilo biti vlasnik privatne kafane u socijalizmu?

Buljovčić: Jedno vreme marža je bila veoma mala. Nismo mogli sami da formiramo cenu. Cenu pića formirala je opština. Dobijali smo rešenja po kojima smo formirali cene i prodavali pića. Prodaja određenih pića nekada se nije ni isplatila. Doprinosi za radnike i tada su bili visoki. Posle prvog jula 1976. godine mnoge kafane, ne samo u Subotici već u čitavoj državi, bile su zatvorene. Porez na nabavnu cenu pića bio je dvadeset posto. Nakon toga je porez i dalje bio dvdeset odsto, ali na prodajnu cenu.

Bio sam predsednik Sekcije ugostitelja, a Coja Marković je bio načelnik Uprave prihoda. Zvao me je tim povodom. Rekao mi je da ne zna hoćemo li mi uopšte moći tako da radimo. Ako sve proknjižite, vrlo malo će vam ostajati. Tako mi je rekao.

Onda sam ja predložio da naplaćujemo uslugu u kafani. Bio sam u Nemačkoj i video da tamo, u naprednom svetu, od 18 časova u restoranima naplaćuju servis. Deset odsto, a moglo je i više. To sam i dobio. Naplaćivali smo servis deset, a ako bih imao zabavu uveče u kafani i do trideset odsto. Tako sam mogao da vodim posao i stvorim nešto. Da je onako ostalo, teško da bih išta uradio, jer su, kao što sam već rekao, tada mnogi pozatvarali svoje kafane.

Kako se dogodilo da kafana sa periferije grada postane tako upečatljiv deo gradske prošlosti?

Biljovčić: Najpre, moram da kažem da sam se puno trudio na svom poslu. Prvo sam radio u kafani u Maloj Bosni. Moglo je tamo da se zaradi, ali je bilo problema sa prevozom, od grada do sela i nazad. Zato sam posle otišao da radim u kafanu “Beograd”. Tamo je bilo lepo. Veoma lepo. Gosti su bili drugačiji. Takvih gostiju sada više nema. Često se pitam, kada navratim negde, gde takvi gosti danas odlaze? To su bili gosti koji su gledali da ne povrede onoga ko ih služi.

Sada je drugačije. Ako su gosti bolje stojeći, moraš da paziš kada ih služiš, da ne dobiješ otkaz. Nekada bi gosti u kafanu dolazili i sa porodicom. Pretežno su Mađari bili elita, prva liga, to im ja priznajem. Sećam se jednog zlatara koji bi došao kod nas sa društvom. Desilo se da neka devojka iz njihovog društva nije bila u mogućnosti da popije bilo šta, nešto je sa zubima bilo po sredi. Oni su ipak naručili piće i za nju, iako ništa nije pila.

Kada bismo takve goste pitali šta je sve bilo od pića, nije bilo moguće da neko umanji broj posluženih pića. To su bili naši stalni gosti. Zadržavali bi se do pola dvanaest. Nakon toga bi odlazili kući. Radili smo do ponoći. Danas konobar mora precizno da zapiše šta je sve poslužio.

Kakvi su još ljudi dolazili u “Bačvanku”?

Buljovčić: Pre nego što odgovorim, najpre bih istakao da nikada velikih tuča nije bilo, iako je radnička klasa svraćala u našu kafanu. Možda sam ja doprinosio tome, a imao sam i dobro osoblje. Da biste radili ugostiteljski posao, morate da ga volite, da znate da radite i da imate s kim da radite. Ukoliko nemate dobro osoblje, od posla nema ništa. Imao sam dobro osoblje. Od mene su otišli u penziju. Bilo je ponekad omanjih trzavica. Sećam se dva bračna para koja su se zakačila u kafani. Išao sam da svedočim na sudu. Par koji mi je bio draži bio je krivac za incident. Na sudu sam rekao da se ne sećam ničega, jer sam bio pijan, iako se nikada nisam napio u životu. Na kraju su se ti ljudi izmirili. Tada nije bilo toliko neprijatnosti. Sada vidim da se ljudi više tuku i prljavo se ponašaju, nekulturno…

Kroz Vašu kafanu prodefilovao je krem tadašnje estrade. Jasno, govorimo o narodnoj muzici. Kako ste počeli da birate i dovodite muziku?

Buljovčić: Prve muzičare, koji su počeli da se pojavljuju na radiju i televiziji šezdesetih godina, doveo sam u kafanu u Maloj Bosni, u kojoj sam radio. Bio je čuveni Nestor Gabrić, naš Subotičanin, sa kojim sam se pomalo i družio. On je jedno vreme živeo u Nišu, gde je bio oženjen. Ženidbe su mu išle od ruke, Nesto se ženio nekoliko puta…

Jednom prilikom gostovao je u Bajmoku, sa svim tim muzičarima. Zvao je koji dan ranije. Kaže da će svi doći kod mene. Čekaj, Nesto, pitam ga ja, ko će sve to da plati? Ne treba ništa, to ćemo ti i ja za Suboticu da uradimo, kaže on. Objavili smo reklamu. Radijski pevači bili su tada „pojam“. Svi iz okoline sjatili su se u naše dvoriište. Kaže mi Nesto, daj samo večeru, ništa drugo ne treba. Nisam imao ni tanjira dovoljno. Pozajmili smo od komšija. Ali, šta ćemo za večeru?

Komšija je bio pekar. Kaže, ispeći ćemo prase na ražnju, a u to vreme kod nas ražanj se nije koristio. Ne znam, rekoh, nismo ni u školi to učili. Pekar kaže: znam ja. Slagao je, nije znao. Rekao je da će kupiti prase i ispeći ga, kako je rekao. Što prodate mesa, to je vaše, rekao sam im.

Nisu bili baš vični ražnju. Drveni ražanj im je sav izgoreo, pa je i pukao. Sto nevolja je bilo. Danas kada bi se tako nešto dogodilo, meso bi morali da bace. Tada su prodali sve. Kada je gužva, ljudi brinu za svoje mesto i niko neće da reklamira da neki deo usluge nije dobar. U suštini, tada je svima dobro. Reklamacije počinju kada je poseta slabija.

Kako je bilo kasnije sa muzikom?

Buljovčić: U to doba, najveći problem je bio obezbediti muziku za subotu i nedelju. Subota i nedelja bili su jaki dani, naročito nedelja. Svadba bi se, na primer, završavala ne ujutro, nego sutradan u podne.

U početku sam dovodio harmonikaše iz Požarevca, a posle su i naši Subotičani svirali. Zaista sam se trudio i muzika je bila uredno plaćana. Sećam se jednog momka, koji je radio na železnici, bio je mojih godina. Svaki dan bismo se posvađali, ali nismo mogli jedan bez drugog. Uvek bi me branio kada bi loše govorili o meni. Govorio je da me poštuje zato što osoblju isplaćujem redovne plate. Uvek je proveravao da li je osoblje primilo platu. Pitao ih je direktno. Ponekad bi ovi rekli da nisu. Odmah bi me pitao zašto ljudima nisam isplatio njihove plate i da to učinim odmah.

Otkud Miroslav Ilić u “Bačvanki”?

Buljovčić: Miroslav Ilić je bio veoma popularan, ali nije samo on dolazio kod mene. Svi dobri pevači su nastupali u “Bačvanki”. Nema ko nije bio. Jedino kada sam zvao Hanku Paldum, u novije vreme, odgovorila mi je da još ne bi da dolazi u Srbiju, ali je dodala da je počašćena što sam je ja pozvao.

Prava dama bila je Beba Selimović. Imala je pravi gospodski nastup i gospodske manire… Sa pevačima sam uvek dobro prolazio. Kafana mi je uvek bila puna. U „Bačvanku“ je moglo da stane 220 ljudi. Kada je Nedžad Salković gostovao prvi put kod mene, rasprodali smo tri nastupa: petak, subotu i nedelju. Bilo je to krajem osamdesetih godina.

Znam da se priča da smo Miroslav Ilić i ja kumovi, ali nismo. On je ostavio veoma dobar utisak u Subotici, a i ja na njega. Dolazio je i sa svojom porodicom kod nas kući. Tako smo se sprijateljili. Uto mi se sin ženio. Mislio sam da ga pozovem u svatove kao gosta, da ne peva, da bude gost sa porodicom. Međutim, on je čuo za svadbu i kaže mi: pa ti ne kažeš da ti se sin ženi. Nemoj da ja ne dođem, rekao je. Tako je došao sa porodicom i pevao je na svadbi. Otuda ta legenda da nam je on kum.

Vaš odnos sa Miroslavom Ilićem čitava je mala gradska legenda. Kako ste ga upoznali?

Buljovčić: Vrlo jednostavno, pozvao sam Miroslava Ilića telefonom. Tako smo se upoznali. Rekao sam mu ko sam i šta sam. Nasto mi je malo pomogao, i Antuš Gabrić koji je bio šef orkestra Radiotelevizije Beograd punih petnaest godina. Broj telefona dobio sam od Slavice, zaboravio sam joj prezime. Ona je bila veoma lepa žena i pevačica. Udala se i živi u Americi. Pre pet godina čestitala mi je Božić.

Miroslav je pristao na cenu koju sam mu bio ponudio. Neposredno pre tog poziva, kod mene je gostovala Vera Matović. Kad god bih pozvao Miroslava posle toga, on bi došao. Puno simpatizera je imao ovde u Subotici.

Bio je osnovan klub ljubitelja njegovih pesama. Predsednik kluba bila jeneka Jela. Ona je bila predsednica nekog radničkog saveza, pa joj je to izgleda ostalo, da mora negde da predsedava. Čak me je iz nekog razloga pitala može li da oformi taj klub. Stanovala je negde kod Hale sportova, pa su tamo išli da se učlane. Jela je bila okupila preko dvesta članova. Miroslav je imao veoma lep nastup kod mene, kao i svaki put posle toga.

Pomenuli ste Nedžada Salkovića. Kako ste prošli sa njim?

Buljovčić: Bilo je to nezaboravno veče. Kućni red je bio da do 18 časova spremimo kafanu za nastup pevača. Tada smo zatvarali kafanu, da neko pijan sa ulice ne bi naišao. Osoblje bi potom popilo po piće. Nisu mogli da piju dok rade. Mogli su da popiju kafu ili nešto drugo, ali alkohol ne. Zaista, nisu se opijali dok rade.

Imao sam trojicu honorarnih pomoćnika. Dančo je bio jedan od njih. Bio je mesar, radio je u “29. novembru”, ali je voleo da radi i u kafani. Taman smo završavali pripremu kafane, kada sam Danči rekao da zaključa vrata. Uto, u kafanu se utetura jedan, potpuno pijan. Uhvatio se za sto, umalo nije pao.

Kažem, Boga ti Dančo, zašto nisi zaključao kafanu? Sad ću da ga izbacim napolje, rekao je Dančo. Kada je Dančo prišao pijanom čoveku, stao je. Kaže: ovoga ćeš ti, gazda, morati da izbaciš napolje. Šta je, Dančo, uplašio si se? Kada sam im prišao, a ono, Nedžad Salković. Pijan kao Rus.

Pitao me je imam li kupatilo. Stvari su mu bile u taksiju. Odem do taksiste, da uzmem Nedžadove stvari, a taksista me pita: “Ovaj će pivat’?”. Salković se potom pola sata, možda i duže, tuširao hladnom vodom. Bio je novembar. Niko tokom negovog nastupa, potom, nije primetio da je bio pijan. Pevao je stojeći, ali se nije šetao, ni levo ni desno. Harmonikašu iz Tavankuta, koji je bio snažan momak, rekao sam: pazi da ovaj ne padne.

Da li je tokom Vaše saradnje sa pevačima bilo i ružnih epizoda?

Buljovčić: Jedan lekar iz Kanade napravio mi je ne tako davno grdnu nevolju. Najavio je da bi došao u Srbiju, da napravi neko slavlje za svoje kolege lekare. Hteo je da mu peva Misroslav Ilić. Pozvali su mene da se dogovorim sa Miroslavom. Miroslav kaže, nema problema, to su naši ljudi. Pristao je da peva. Oni, međutim, tri dana pre zakazanog slavlja sve otkažu i odlože za mesec dana. I onda sve ispočetka: otkazali su slavlje tri dana pre tog novog datuma.

Da li je bilo još takvih situacija?

Buljovčić: Snežana Savić je na mene, kao dama, ostavila najlošiji utisak. Mislio sam, ona je glumica i lepa žena, lepo peva… Došla je sa nekim ko je hteo da se svađa. Hteo sam da ga izbacim napolje. Došao je kao njen telohranitelj. Tražio je sto samo za nju i njega, da niko više ne može da sedne za taj sto. Kažem mu da i muzičari sede za tim stolom. Ne, kaže, ne može. Kada je video da se ovde niko ne svađa, ponudio je da sednemo žena i ja za taj sto. Ne, rekoh mu, nećemo sesti.

Kako je Mitar Mirić pevao kod Vas?

Buljovčić: On je u Subotici bio u vojsci. Dolazio je kao vojnik, dakle kao gost, nije pevao kod mene. Ostali gosti bi ga ponekad zamolili da malo zapeva. Svirci ga nisu voleli. Nije im bio nešto simpatičan. Neke pesme je pevao koje ovi nisu baš voleli da sviraju. Nisu voleli da sviraju pesmu “Ne može nam niko ništa”. Meni nije bio loš, ali ga nisam plaćao. Kažem, kao vojnik bi došao, večerao i ponekad zapevao…

Koje još anegdote pamtite?

Buljovčić: Kada mi je Božić, retko ko da mi od pevača nije čestitao, a svi su uglavnom bili pravoslavci. Znali su da sam katolik, iako nismo ni pričali ko je ko i ko je šta. Anđelka Govedarović mi i danas čestita, Miroslav takođe.

Kada je on prvi put gostovao kod mene, napolju je ostalo najmanje trista ljudi. Bio je četvrti oktobar, a jedna gospođa mi kroz prozor kafane dobaci: sve si kurve unutra pustio, a nas ne puštaš! Miroslav je pitao ko su gosti „Bačvanke“. Rekao sam mu da su gosti mešoviti: Srbi, Hrvati, Mađari… Miina je pevati ovim gostima, rekao mi je Miroslav. Posle je voleo da dolazi kod mene, jer je publika bila mirna.

Ko je još mogao da nastupi kod Vas, a nije?

Buljovčić: Moram pre toga da kažem da su mnogi koji su nastupali kod mene danas, na žalost, pokojni. Milan Babić, na primer. Sjajan pevač, sa dobrim pesmama i veliki gospodin.

Jedan se čak kladio da je Šaban Šaulić gostovao kod mene. Pa nije gostovao, kažem mu. Kako nije, zašto? Pa nije, nije ga niko ni tražio. Šaban je pomalo urlikao dok peva, a u Subotici ne vole takve pesme. Ovde vole pesme kakve peva Miroslav, prave šumadijske, ili bosanske i vojvođanske.

Šta se u Subotici pilo pedesetih, šezdesetih, sedamdesetih godina…?

Buljovčić: Pomenuo sam da su u Subotici bile 52 kafane pre Drugog svetskog rata, ali je bilo i točionica, neregistrovanih, divljih kafana. Mnogi su imali vinograde, pa su prodavali vino ili rakiju iz kuće, na čaše. Pre Drugog svetskog rata pili su se rakija i vino. Retko ko je pio pivo u kafani, niti je pivara bilo toliko. Pili su špricere.

Nekada su ljudi sedeli i pili. Kažu, zapili su se. Mogli su, jer su pili vino sa sodom, pili su špricere. Sada toga više nema. Sada dođu njih četvorica i naruče deset vrsta pića. Kada se ljudi napiju od prirodnih pića, onda su raspoloženi. Ovi što piju žestoka pića, ti su ratoborni.

Posle šezdesetih je počeo pelinkovac da se pije. Sada pelinkvac ide slabo, onda je to bilo veoma popularno piće. Pivo je počelo po kafanama da se prodaje krajem pedesetih, početkom šezdesetih godina. Bilo je i u vezi toga zanimljivih priča.

Kupio sam bio frižider. Kada otvorite frižider, uključi se sijalica. Dođe neki Kuko, traktorista je bio. Pita me imam li možda hladnog piva. Ima, kaže jedan, vadi ga Buljovčić iz peći!

Potom je stigao vinjak i ostala žestoka pića. Ljudi su postali ratoborniji. Kada vidite čoveka da ide i pomalo šara, jer mu je uzak trotoar, znate da je pio prirodno piće. Onaj ko ide ide i psuje sve redom, svi mu smetaju i jedino je on ispravan, taj se napio od žestokih ofarbanih pića. Nije dobro što više ne piju špricere, to je najzdravije piće. Treba da popiješ dva litra da bi se opio…

Da li se dogodilo da Vam pevač ne dođe na zakazani nastup?

Buljovčić: Bilo je zaista mnogo pevača i pevačica. Ostajali smo u dobrim, čak prijateljskim odnosima. Jedino mi nije došao Predrag Gojković Cune. Dogovorio sam sa njim nastupe u subotu i nedelju. Rasprodao sam bio sva mesta. U petak uveče, uoči nastupa, zove me Gojković i pita kako stvar stoji. Dobro, kažem ja, sva mesta sam rasprodao. Dobro, gospodine Pero, doći ću ako mi udvostručiš honorar, kaže Cune. Ako nećeš, neću ti doći. Pa i nećeš doći, kažem ja njemu. Nije ni došao.

Antuš Gabrić, koji je trebalo da dođe sa Cunetom, zove me i ja mu kažem šta je bilo. Dobro je, kaže Antuš, sada ću pozvati Anđu Govedarović da nastupi. Ona je u to vreme bila veoma popularna, znala je lepo da peva, a i pomalo da vrcka. Anđa je i došla. Kad, Cune zove u subotu. Pa, rekao sam ti da ipak nećeš doći. Kaže, tužiće me. Nije me tužio.

Šta ste još organizovali u “Bačvanki”?

Buljovčić: Organizovao sam izbore za najlepšu devojku. Bilo je i takmičenje u jedenju fanaka. Ljudi su to voleli. U kafani je i tada bilo dupke puno. Žiri je birao najlepšu devojku. Poslovođa neke radnje bio je jednom šef komisije. Izabrana je devojka koje je sedela do njegovog stola, obučena u crvenu haljinu, toga se dobro sećam. Nagrada je bila sedmodnevno letovanje za dve osobe. Vaučer je bio spreman, samo je trebalo da proglase najlepšu devojku.

Pomneuti poslovođa, šef komisije, ustane i proglasi drugu devojku, a ne ovu koju je trebalo. Ta je takođe bila u crvenoj haljini. Pitam ga posle: šta si to uradio, a on mi odgovori ti ćuti, nisi u komisiji, nemoj da se mešaš. Pred gostima je rekao, da bi me obrukao, da gazda nema pravo da se meša u izbor i rad žirija. Buljovčić je gazda, neka radi svoj posao, rekao je šef žirija pred svima. Sto nevolja sam imao zbog toga.

Kako ste “ispeglali” stvar?

Buljovčić: Pa, ispravio sam… Rekao sam da je ovaj bio pijan, a devojci sam dao, za utehu, dve karte kada dođe Miroslav Ilić.

Kakvi su vam konobari bili?

Buljovčić: Bio je, na primer, Stipe Brešćanski. Vrlo inteligentan momak iz Aleksandrova. Umro je pre šest godina. Stipe se bavio pomalo šibicarenjem. Bacao je šibice, pa treba, znate već, da pogodite… Došao je kod mene da ga primim da radi. Kaže, stanujem tu preko puta, maniću se šibicarenja. Nije tada pio, ali je nastavio pomalo da šibicari. Stipe se potom i propio. Kažem mu je da više ne možemo tako da radimo. Ako mi date otkaz, ja ću se baciti po voz, kaže Stipe.

Vidim ja da je on zaljubljen. Imao je neku curu, a ova je našla drugog. To je velika bol. Stipe je naprosto bio poludeo. Zvao sam na kraju hitnu pomoć. Hospitalizovali su ga. Pobegao je iz bolnice u gaćama, bos, bez majice ili košulje.

Bili smo na terasi, sedeli, kad vidim, ide Stipe. Kaže, šefe mogu li ja doći raditi? Pa gde ćeš raditi, Stipe? Ne, kaže, izlečio sam se, a oni su tamo svi luđi od mene. Kaže Stipe, nisam lud više. Nikada to neću zaboraviti. Rekao je i da više neće piti u kafani. Na kraju, zaista, ni čašu vode više nije popio u kafani. Sipao bi vodu u čašu i izašao napolje da je popije. Na kraju je ispao čvrst karakter. Od mene je otišao i u penziju.

A ostali konobari i osoblje?

Buljovčić: Josip Skenderović je takođe umro. Taj je voleo pomalo i da popije. Sila je kod mene radila, ona je živa. Eržika je umrla, Milka je umrla. Mara kuvarica je mlada, mojih godina, u najlešim godinama. Zajedno smo išli u školu.

Žao mi jednog, Felo Gabrić se zvao, dobar momak je bio iz Šandora, mojih godina. Imao je saobraćajni udes. Žena mu je poginula. Na sudu ne okrive onoga koji je bio kriv. Felo se zbog toga vema razočarao, razboleo i umro. Dao je otkaz, više nije mogao da radi. Kada izgubiš koga voliš, ne možeš više da radiš. Jednom, zima je bila, vidim preko puta ispod nadstrešnice neko spava. Vidim, Felo… Bio je napustio svoju kuću. Odvezli su ga u bolnicu, ali mu nije bilo spasa.

Čega se još sećate?

Buljovčić: Jednom su nam došli neki ljudi iz “Fidelinke”. Stipe mi dođe i pita me: kako ja izgledam? Pa izgledaš dobro Stipe, zašto? Pa jedan od ovih mi stalno govori: dida, daj ovo, dida daj ono… Pa nisam ja dida! Ljudi, znate, ponekad teško podnose ako neko loše proceni njihove godine.

Bila je i jedna žena koja nam je povremeno pomagala. Jedan koji je bio direktor pozorišta ponudi joj da pređe da radi kod njega, da bude sekretarica. Kažem joj, zar ne vidiš da taj hoće malo da se prošvaleriše? Prikupi ona, međutim, sve što je trebalo od dokumenata i ode u pozorište. Kada je ovaj video da je ona deset godina starija nego što je izgledala, ili kako se njemu činilo, ne primi je. Rekao joj je da mora još da razmotri njen slučaj. Posle mi ona kaže: prošla sam kao Stipe!

U koje ste kafane Vi odlazili?

Buljovčić: Puno posla sam imao i nisam išao često. išao sam kod “Džavera”. On do ponoći i nije imao bogzna koliko gostiju, ali je bio pun od ponoći do ujutro. Po kafićima sam takođe ostajao ponekad. Neki direktor banke, tu iz kraja u Aleksandrovu, nudio mi je krajem sedamdesetih da otvorim i vodim diskoteku, a kafana mi je tada bila dupke puna. Jedan Beograđanin mi je nudio četiri hiljde maraka platu da u Kopru vodim restoran. Još neki su me zvali da radim.

Jedan Nemac iz Kelna mi je ostao u sećanju. Njegova kompanija je imala 12 robnih kuća i neke hotele. Neka Erika, lepa žena u to vreme, bila mu je bliska. Njih dvoje su se viđali ovde. Stalno me je zvao da radim za njega. Kažem ja Eriki da me stalno zove jer mu se sviđam, a Švaba je imao četvoro dece. Došao je sa ženom i svom decom u “Bačvanku”. Kaže: evo, da vidiš ko je peder! Napio se bio.

Kod bolnice ih je zaustavi policija. Moj rođak je bio policajac. Zamolim ga da Švabu s porodicom patrola odveze u hotel. Zaista su ih odvezli. Nisu Švabi naplatili kaznu. Posle Švaba kaže Eriki: ovaj je jači od policije! Da sam se napio u Nemačkoj, ne bi me oprao niko!

 

PRO LIne