Uzdrman je smisao porodice i porodičnog života, te sve postepeno gubi svoj pravi lik. Problemi i takve prirode ne rešavaju se kolektivno i korporativno, oni su uvek duboko intimni i ljudski – prijateljski. Danas me posebno impresionira gospođa Dragana Vučković, bivša moja studentkinja, a sada direktor škole koju je reorganizovala u modernu instituciju sveobuhvatne pomoći deci sa smetnjama u razvoju
Branko M. Žujović
Portal Subotičke.rs objavio je nedavno vest da je Osnovna i srednja škola “Žarko Zrenjanin” od ove školske godine ponela ime prof. dr Svetomira Bojanina, istaknutog dečjeg psihijatra i profesora Defektološkog fakulteta u Beogradu.
BIOGRAFIJA PROF. DR SVETOMIRA BOJANINA DOSTUPNA JE NA SAJTU CENTRA ZA LOGOPEDIJU
Bio je to povod za razgovor sa profesorom Bojaninom.
Kako ste primili vest da će jedna školska ustanova biti nazvana po Vama i šta Vam ovo nesvakidašnje priznanje znači?
Bojanin: Predlog moje bivše studentkinje Dragane Vučković, direktorke škole „Žarko Zrenjanin“, da moje ime predloži za naziv te ustanove, duboko me je dirnuo u ovoj dubokoj starosti, te sam njen predlog sa radošću prihvatio.
Koliko je defektologija u Srbiji napredovala od sredine prošlog veka do danas?
Bojanin: Ja sam dečiji psihijatar po struci, koji je u svome radu bio zadužen za rad sa decom školskog uzrasta. Nastojao sam da uvedem u našu defektologiju francuski metod nazvan „Reedukacija psihomotorike“, koji se pokazao uspešnim i u pedijatrijskom radu. Napisao sam knjigu i „Zašto slab uspeh u školi“, čime sam pokušao da u našu defektologiju uvedem neuropsihološki pristup problemima.
Danas je i defektologiju, kao i druge naučne oblasti, zahvatio kovitlac najraznovrsnijih novina, te im je postalo važno da sadašnji defektolozi odaberu ono što vole, ali da to podrede svojem iskustvu i svojoj radoznalosti.
Živimo u veku raskršća između istine života i obmana, kada se često naš hod ka vrlini zavede ka trenutnim zadovoljstvima nerada što zveče prazninom. Uzdrman je smisao porodice i porodičnog života, te postepeno sve gubi svoj pravi lik.
Problemi i takve prirode se ne rešavaju kolektivno i korporativno, oni su uvek duboko intimni i ljudski- prijateljski. Nema činovničarenja ni između lekara i pacijenata, ni između defektologa i njihovih klijenata.
Kako ste povezani sa Suboticom i kako Vam izgleda naš grad?
Bojanin: Subotica se prolepšava svaki put kada njome prođem ili u nju dođem.
Sa kojim subotičkim kolegama ste sarađivali?
Bojanin: Suboticu sam zavoleo preko divnih ljudi koje sam u njoj upoznao. Na primer, sećam se porodice moje divne koleginice dr Veronike Išpanović koja je moj najbliži saradnik i koja je organizovala kompletan tim dečije psihijatrije u našem Institutu i vodila nas je u Suboticu gde smo radili sa decom izbeglom iz zapadne Slavonije. Zbirno mesto nam je bilo kod gospodina Nece, šefa Zoološkog vrta, koji nam je omogućio rad sa decom i obogatio nam programe.
Posebno me je impresionirao otac doktorke Išpanović koji je delovao otmeno. Beše visoko obrazovan i drag sagovornik u našim dokolicama. Od lekara mi je ostala u sećanju i dr Lugunerski koja je sa svojim pedijatrima delovala visoko stručno, obaveštena i plemenite osećajnosti prema deci, njenim pacijentima.
Danas me posebno impresionira gospođa Dragana Vučković, bivša moja studentkinja, a sada direktor škole koju je reorganizovala u modernu instituciju sveobuhvatne pomoći deci sa smetnjama u razvoju.
Njoj ću se posebno obratiti kada se budem malo bolje osećao jer sada nisam kadar da se uputim na avanturu putovanja, makar i kolima.
Foto: Centar za logopediju