Iskoristila sam rendgenske snimke sopstvene utrobe kao podlogu za umetnički dnevnik mog zdravlja koje sam narušila u jednom trenutku. Istraživala sam motiv creva kroz različite medije kako bih šokirala publiku i navela ljude da pogledaju kroz sebe.
Branislava Žujović
Izložba fotografija i instalacija mlade umetnice Svetlane Klopan biće otvorena danas u 19 časova u Otvorenom ateljeu F u Subotici. Razgovarali smo sa ovom studentkinjom slikarstva o pretvaranju fizičkog bola u umetnost, fotografijama i truljenju. Izložba „Trulo“ može da se vidi do 3. februara.
Vaša izložba predstavlja kombinaciju fotografija i instalacija. Recite nam nešto više o samim fotografijama. Zašto su rendgenski snimci prisutni na njima?
Klopan: Iskoristila sam rendgenske snimke sopstvene utrobe kao podlogu za umetnički dnevnik mog zdravlja koje sam narušila u jednom trenutku. Nezdravom ishranom došlo je do modifikacije organa koji su sve zapisivali i pamtili. Naši organi nisu vidljivi spolja, ali to ne znači da treba da zanemarujemo zdravlje i da ne biramo namirnice koje ćemo konzumirati.
Na fotografijama, prisutni su različiti simboli koje sam ukomponovala. Zgrade koje su vidljive na pojedinim radovima upravo su ti spoljašnji faktori koji su uticali na narušavanje našeg mentalnog i fizičkog zdravlja.
Linije na majicama asociraju na zatvorsku odeću jer mi smo robovi naših umova i našeg zdravlja. Dimenzije velikih formata ukazuju na monumentalnost i važnost problema, funkcija im da ljude pozovu da duboko promisle o postupcima. Uslikala sam spoj rendgenskih snimaka sa telom, dok su neke fotografije prerasle u potpunu apstrakciju.
Dopalo mi se to što svako od gledalaca vidi nešto drugo na njima, drugačije predmete i motive u tom vrtlogu isprepletanih creva. Uspela sam slučanjo i neplanirano da napravim takozvanu “kolažiranu varijantu”. Fotografije su zamišljene kao vid instrospekcije, samospoznaje i istraživanja najranjivijih i najneprijatnijih delova sebe. Ovo je moja najintimnija serija katarzičnih autoportreta.
Kako su od fotografija nastajale instalacije odnosno na koji način instalacije upotpunjuju fotografije?
Klopan: Instalacije su prototip fotografija. Istraživala sam motiv creva kroz različite medije kako bih šokirala publiku i navela ljude da pogledaju kroz sebe. Umetnička inspiracija mi je bila laboratorijiski pristup koji me je naveo da napravim alternativni prikaz iznutrica.
Koristila sam različite materijale od kojih su prisutni staklo, najlon čarape, vata i akrilna boja. Celokupna priča zaokružena je pomoću instalacija jer su one metafora čovekovog spoljašnjeg tela i onog što se nalazi u njemu. Prijemčljivije su ljudskom oku. Zamisao je da u materijalnom smislu prikažem truljenje, odnosno, mogućnost raspadanja creva.
Ove instalacije predstavljaju eksperiment za moja buduća istraživanja. Pomogle su mi da razumem na koji način mogu pravilno da spojim materijale, a da se i dalje držim određenih kanona. Imala sam punu podršku profesora koji su mi davali sugestije za određene korekcije i za nastanak samih radova. Nije mi bio cilj da prikazujem nešto lepo, već nešto univerzalno i realno. Pitanje koje bih volela da postavim publici jeste šta bi bilo da su to zapravo ljudska creva u teglama i staklu, a ne samo replike istih? Naravno da to ne bi bilo moralno prihvatljivo. Međutim, tako sam se osećala dok sam imala stomačnih problema, kao da mi neko vadi creva i organe, dok sam se topila u bolu i patnji.
Sa kojom idejom je osmišljena i napravljena izložba?
Klopan: Ideja je da ukažem na problem potrošačkog društva, nezdravog vazduha koji udišemo, zagađene sredine, otrovne hrane i pića koje konzumiramo.
Apelujem da pokušamo iz korena da menjamo loše navike, autosugestijom. Želela sam da dela budu svrsishodna i da imaju funkciju oživljavanja svesti i razumevanja okoline.
Zašto je naziv izložbe je „Trulo“? Da li je to osećaj koji je Vas pratio ili utisak koji nastaje kod posmatrača? Može li ovaj trulež da se proširi?
Klopan: Agresivan i degutantan opis odnosno naziv ukazuje na rok trajanja ljudskih organa, a ujedno i svih namirnica. To je osećaj koji nas sve prati sa manje ili više intenziteta. Mi smo ti koji odlučujemo da li će se on proširiti, ostati individualno u nama ili nestati. Kroz moj rad predstavljeni su objekti koji mogu istruliti, ali i ne moraju. Sve zavisi od sredine i volje za promenom. Ako nečemu pridamo dovoljno pažnje i hijerarhijsku vrednost, uz malo truda i rada, verujem da čovek može preokrenuti život, razmišljanje i ugao sagledavanja stvari.
Koliko se i na koji način bavite fotografijom mimo ove izložbe?
Klopan: Fotografijom se bavim aktivno, tokom studija i van njih. Zavolela sam je jer mi je pomogla da napredujem kao ličnost i da pomoću nje komponujem dela i svoju zamisao. Svaka od izloženih ima svoj život, a spojene zajedno u seriji mogu i da stoje kao poliptih. Studije na Akademiji pomogle su mi da bolje razumem sistem i način fotografisanja kako bih stvorila likovnu celinu. Trudim se da svaka moja fotografija ima neku priču, ironiju ili zaokruženu celinu. Ljubitelj sam monohromatskih i starinskih fotografija. Smatram da izrađene fotografije imaju posebnu sentimentalnu vrednost i mogu da promene način viđenja sveta, obogate ljudsko šarenilo uma i mašte, kao i da nas privremeno vrate u prošlost.
Studentinja ste druge godine slikarstva na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Šta Vas je do sada inspirisalo kada je slikanje u pitanju? Mogu li od instalacija i fotografija sa ove izložbe da nastanu slike?
Klopan: Štafelajno slikarstvo zamenilo se tehnologijom, različitim intermedijalnim i digitalnim pristupima. U koraku sa vremenom, kao i motivom koji je tražio drugačiji pristup, smatram da fotografski i skulpturalni prikaz mnogo više dočarava i uspešnije realizuje porenesenu poruku. Umetnost je vrsta komunikacije, a komunikacione medijume mi biramo.
Naravno, sve može postati slika, ali pojam slike dobija novo značenje u 21. veku. Bez fotografija, odnosno rendgenskih snimaka ne bih imala predstavu o tome kako moja creva izgledaju i ne bih mogla da ih naslikam. Imam široku lepezu mogućnosti i dodatne ideje koje bih realizovala u bliskoj budućnosti, među kojima se moždapojave kombinacije slikarskih i digitalnih tehnika.
Svi moji radovi su zapravo slike, najrealniji prikaz sveta koji nas okružuje, kao i sankcija koje se nameću. Čovek bi trebao kroz svakodnevne aktivnosti da se vraća prirodi i njenim resursima, da je čuva, neguje i posmatra bez ikakve koristi, umesto da je prekomerno zagađuje i prisilno prilagođava svojim neopravdanim potrebama. Kalkulisanje i pronalaženje mere ključno je za opstanak. Udeo inspiracije se krio u onom najmračnijem delu sebe.
Kada biste dobili zadatak da naslikate „trulo“, kako bi ta slika danas izgledala?
Klopan: Zadatak je već ispunjen. Ako se osvrnemo oko sebe, primetićemo da je svako od nas učestvovao u kreiranju drugačijeg otrova. Odlučila sam da neću više da “trulim”. Čovek je po prirodi nezadovoljno biće koje ne ume da pronađe meru i zadovoljstvo. Zato ide iz krajnosti u krajnost. Želim da moja dela budu posrednik između trule realnosti i težnje ka boljem, jer gore, mislim, ne može biti.
Svetlana Klopan rodila se u Subotici 2000. godine. Kao šrednjoškolac preselila se u Novi Sad gde je završila Tehničku školu „Mileva Marić Ajnštajn“ i upisala 2019. Akademiju umetnosti, smer slikarstvo u klasi profesora Dragana Matića. Njena dva dokumentarna filma izložena su kao stalna postavka u „Spomen-zbirci Pavla Beljanskog“ u okviru projekta Muzej mladih 2019. Prvu samostalnu izložbu „Digest“ imala je septembra 2020. u kafe galeriji „IZBA“, a „Trulo“ joj je druga samostalna izložba.
Foto: Svetlana Klopan