Sada je, možda, prilika da se na Žutoj kući postavi adekvatna spomen-ploča žrtvama koje su mučene i ubijane u njenim kazamatima tokom Drugog svetskog rata
Branko M. Žujović
Ovog meseca navršilo se 80 godina otkako je subotička Žuta kuća postala mučilište. Tokom razgovora sa Dejanom Mrkićem, subotičkim arhivistom i verovatno najboljim poznavaocem istorije 20. veka u gradu, nismo se dotakli opisa mučenja koje je u podrumskim kazamatima te zgrade trajalo tokom Drugog svetskog rata. To smo ostavili za neku drugu priliku, a oni koji to žele informacije mogu da potraže u literaturi koja nije nedostupna.
U ovom razgovoru Mrkić nam poručuje da je ovakve teme važno obrađivati i doznavati šta se zaista događalo, ali, kako Mrkić ističe, to treba da čine kompetentni ljudi, na naučnom nivou, a ne po internetskim forumima i komentarima. Prošlost, ma kakva da je, ne treba da stvara podele među sadašnjim mladim generacijama.
Danas malo Subotičana zna kakve su strahote ljudi preživljavali u podrumima Žute kuće od okupacije pa do oslobođenja grada. Kakvo ste mišljenje formirali čitajući izjave svedoka?
Mrkić: O događajima u subotičkoj Žutoj kući više zna starija generacija, pošto se u vreme socijalističke Jugoslavije dosta govorilo i pisalo o tome. Prvenstveno u kontekstu priče o antifašističkom pokretu za vreme okupacije.
Ispovesti ljudi koji su prošli mučenja i spisak onih koji su ubijeni, svedoče o subotičkom pokretu otpora. Reč je o hrabrim muškarcima i ženama svih nacionalnosti i staleža, koji su znali šta ih čeka, ali su i pored toga istupali protiv nepravde.
Tortura koju su pretrpeli od Hortijeve kontraobaveštajne službe, može se porediti sa španskom inkvizicijom. To nije bilo obično nasilje, već osmišljene forme mučenja. Zločinci su usavršavali svoje metode nanošenja bola znajući gde je čovek najosetljiviji. Oni koji su preživeli, posle su opisali detalje koji se mogu naći u literaturi. To je jedna horor priča, ne samo o hrabrim ljudima već i onoj ljudskoj prirodi koja je u stanju da drugome čini tako strašne stvari.
Zašto danas u javnom diskursu nemamo više glasova o zločinima okupatora počinjenim tokom Drugog svetskog rata i hoće li najavljeno polaganje venaca, u organizaciji jedne NVO, možda označiti početak aktivnijeg negovanja sećanja na taj tragični period istorije naše zemlje?
Mrkić: Drugi svetski rat i revolucija, bili su 45 godina centralna tema naše istoriografije. Stoga ne čudi što su na neko vreme stavljeni u drugi plan. S druge strane, događaji iz tog vremena ne prestaju da zaokupljaju istraživače prošlosti, a sve više i nove generacije, pa su danas veoma gledani dokumentarci na televizijskom kanalu “Histori” ili neke emisije iz domaće produkcije.
U svetlu tih saznanja, postoji i interesovanje za Drugi svetski rat u „našem dvorištu“, u gradu koji poznajemo, a koji je pretrpeo teror, bombardovanje i Holokaust, iako je bio daleko od fronta.
Veoma je važno da se o tome govori i piše, ali da to čine kompetentni ljudi, odnosno da to bude na naučnom nivou, a ne na internetskim forumima i komentarima. Ne treba prošlost da stvara podele među sadašnjim mladim generacijama.
Svedoci smo kako se manipuliše ljudskim emocijama kada je reč o Srebrenici, Kosovu i Metohiji, Jasenovcu, „Oluji“… Stalno imamo otvaranje neke od tih tema koja se potom, posredstvom tabloida i televizije, pretvara u festival mržnje. I tako svake godine.
Polaganje venaca je jedan sasvim odmeren čin kojim se odaje pošta i čuva sećanje. Dobro je da to ne radi niko po nekoj dužnosti, već da to budu iskreni antifašisti koji nastavljaju ideje onih koji su prošli kroz Žutu kuću.
Za kakvu namenu je bila podignuta Žuta kuća i čemu je sve tokom 20. veka služila?
Mrkić: Podignuta je da bude banka tako da impresivnim izgledom uliva poverenje svojim klijentima. To je i bila sve do rata i okupacije kada se u nju uselila mađarska policija sa kontraobaveštajnom službom. Bilo je posle toga više puta govora da se u od nje napravi muzej Narodnooslobodilačke borbe, da se tamo useli Istorijski arhiv…I pored toga, zgradu je koristilo preduzeće „Sever“ za neke svoje službe.
Devedesetih godina u Žutu kuću bili su smešteni prognanici iz ratom zahvaćenih područja. Neki od njih su i skončali u toj zgradi. Šta se posle dešavalo? Na žalost, kako mediji svedoče, u njenim podrumima zabeležen je i jedan monstruozni zločin ubistva…
Mrkić: Neki bi rekli „loša karma“, ako je moguće da jedna zgrada ima tako nešto. Nevoljnici koji su ostali bez ičega dobili su tamo privremeni smeštaj. Kakav je to život bio, to samo oni znaju.
Taj period okončan je otkrićem kostura u podrumu, odnosno rasvetljavanjem jednog starog zločina. Javnost nije do kraja saznala kako su istražni organi saznali da će ubice pokušati da iznesu kostur i tako prikriju tragove nedela. Jer, kada su pod okriljem noći, sa ostacima žrtve u džaku, izašli iz Žute kuće, čekala ih je policijska zaseda. Bar je tako ovo hapšenje opisano u izveštaju. To ubistvo na podmukao i svirep način i iz niskih pobuda, odigralo se 1992. godine i leš je bio sakriven u podrumu.
Da li je potrebno uočljivije istaći spomen-obeležje na Žutoj kući koje bi značajniji broj ljudi obaveštavalo o istoriji te zgrade i onome što se u njenim podrumima dešavalo tokom Drugog svetskog rata?
Mrkić: Kada je napravljena spomen-ploča, odmah je uočeno kako umetnički oblikovana slova nisu dovoljno čitka, pogotovo na visini na kojoj je postavljena tabla. Svi su se složili da ona mora da se zameni i činilo sa da je to već gotova stvar ali… Ništa se nije promenilo. Sada je možda prilika da se ponovo razmotri ovo pitanje. Prava adresa za ovo je Zavod za zaštitu spomenika.
Foto: privatna arhiva sagovornika i Marko Gabrić