Dok su dani prolazili, mnogi nisu ni primetili. A on – Ivica Tasić – već je bio na putu, pa nazad. Neko se za to vreme nije ni okrenuo, a on je biciklom prešao stotine kilometara.
Krenuo je 25. juna iz Subotice, s verom, snagom i jednim ciljem: pomoći malom Lei Miliću. I kako je planirao – tako je i završio.
Ivica nije iz Subotice, već iz sela Bujkovat kod Bujanovačke banje. Ipak, Subotica je danas njegov dom – i mesto iz kog kreću njegove velike humanitarne avanture.
„Sa Robertom sam trčao, a ovaj put sam vozio bicikl za Milića. Danas je deveti dan puta. Počeo sam 25. juna u 9 ujutru. Bilo je teških deonica, posebno u Ivanjici i na Žabljaku. Srbija je brdovita zemlja, ali u povratku mi je bilo lakše, jer sam uglavnom vozio kroz ravnicu“ – priča Ivica.
U proseku je prelazio između 130 i 170 kilometara dnevno, a najviše – 240 kilometara, tokom dana kada se peo na tri planine: Zlatar, Zlatibor i spustio se do Čačka. Ljudi su reagovali s oduševljenjem: slikali ga, postavljali objave, donirali u kutiju na biciklu i, naravno – slali SMS poruke za Leu.
„Do sada imamo preko 2.000 poruka, što je oko 400.000 dinara. Moglo je i više, ali zadovoljan sam“ – kaže skromno.
Pomoć je stizala i na putu: od srpskih veterana, Udruženja veterana Beograd, Fondacije Junak i porodica. Dočekali su ga na Ravnoj Gori, u Lazarevcu, u povratku, pa i ispred Hrama Svetog Save. U Crnoj Gori, jedan domaćin iz apartmana Milošević ga je ugostio kao najrođenijeg.
A zašto baš Lea?
„Ne znam da objasnim šta me tačno motiviše. Jednostavno pokušavam da pomognem svakome kome mogu. A Leu sam izabrao zato što mu sredstva hitno trebaju. U septembru treba da putuje u Tursku na terapiju“ – kaže.
Njegova majka, Aleksandra Milić, kaže:
„Leo ima osam godina i boluje od dva retka sindroma: Treacher Collins i Vulto–van–Silfout–de–Vries. dva izuzetno retka genetska sindroma. Za njih ne postoji lek. Do sada je primio 10 doza matičnih ćelija, planirane su još dve. To nije trajni lek, ali usporava bolest. Svakodnevno ide na terapije: logopedske, fizikalne, jahanje, pet terapije… Sve što mu pomaže da funkcioniše. Podrška koju nam je Ivica pružio je neopisivo velika. Dao je svoje telo, snagu, vreme – i dušu. Večno ćemo mu biti zahvalni.“
Humanitarna misija Ivice Tasića se nastavlja. Već 2. avgusta učestvuje na Pančevačkom maratonu – 42 kilometra, ponovo za one kojima je najpotrebnije. S njim trči i Aleks, Leova mama, po prvi put – svojih 5 kilometara humanosti.
Jer kad neko, kao Ivica, krene srcem – onda zaista stigne daleko. I ostavi trag. Ne samo na putu, već u životima drugih.
