Kažu da je život kao rolna toalet papira: što je bliže kraju sve se brže odmotava. Nove godine odavno ne čekam, dolaze i prolaze mimo moje volje, a valjda sam se, šta znam, i umorio od čekanja. Još od one davne, u svoje vreme takođe Nove, 1990. godine, kada je sve počelo. Ili se sve završilo.
I danas se sećam prazničnog raspoloženja kada sam sa kolegom, Esadom Bilalevićem, sedeo u voždovačkom restoranu na Autokomandi, simboličnog, sada već proročkog naziva Korona. Prelistavali smo dnevnu štampu i čitali izveštaje s Vanrednog kongresa SKJ kada nam se partija razbila u paramparčad. Za većinu tadašnjih analitičara i stručnjaka (stručnih koliko i ovih danas) bilo je to privremeno stanje, tek sitne čarke koje će se prevazići u skladu sa bratskim odnosima i amanetom koji nam je ostavio pokojni predsednik da nastavimo njegovim putem. Iliti, što bi rekli zli jezici, da krenemo za njim.
Jedino je moj vrli kolega huknuo, pogled mu se zagubio na zamagljenom oknu, a izgovorena rečenica mi i danas svrdla u sećanju: „počela je igranka“, rekao je. „Čekaju nas veoma, veoma zanimljiva vremena“.
I dočekala su nas. Počela su naša čekanja koja traju, eto, bezmalo već tri i po decenije. Čekali smo najpre da se braća izljube i izmire, pa potom da prestane građanski rat, da se obuzda hiperinflacija, da nam ukinu sankcije, da srušimo diktatorsku vlast, da preživimo bombardovanje, da dobijemo demokratsku vladu, da je potom oteramo i vratimo se u devedesete, da nam ukinu vize, da nas prime u Evropu, da se obuzda epidemija, da se zaustavi rat u Ukrajini, da se nešto reši sa Kosovom… Šta god. Rečju, da konačno počnemo da živimo kao sav normalan svet.
Odužila su se naša čekanja, a jedino što smo uistinu dočekali je da nam promakne život. Ko god je očekivao da će mu neko drugi olakšati život, ko god se uzdao u neku višu silu i zaludno čekao, grdno se prevario. Jer to, jednostavno, ne biva. Nema čarobnog štapića, nema premije na lotou, nema tetkinog nasledstva iz Amerike, nema nikog ko će se brinuti o vama, a da se pritom, isključivo, ne stara samo o sebi.
„Za samo dve nedelje izgubićete 14 dana“, glasila je svojevremeno pošalica na račun reklamne kampanje nekog dijetetskog proizvoda. Bojim se da se ta pošalica odnosi i na sva naša nadanja i isprazna čekanja. Umesto toga, duboko udahnimo i počnimo da živimo, u svakom trenu, u svakom danu koji nam je preostao.
Osmehnite se komšiji, pomilujte dete, prošetajte psa, pozovite davno zaboravljene školske drugove, zapevušite neku pesmu iz ranog detinjstva… Otvorite čula za sve ove boje, mirise i zvuke božanske rapsodije koja se naziva život i koji, nažalost, ne traje ni dugo ni večno. Budite srećni čak i kada se za to, naizgled, nema razloga. Jer, sreća je mala, neprimetna, pokatkad se uoči tek kada nestane, kada njeno mesto zauzmu neka druga osećanja.
S toga, dragi prijatelji, ne čekajte i ne oklevajte. Budite mi živi, zdravi i u srcu mirni, a više od toga niti je realno, a bogami, čini mi se, nije ni potrebno. Srećna vam Nova godina!