Rijaliti je, možda, i najpoštenije takmičenje u Srbiji. Jer, ma koliko imali sredstava i mogućnosti, nikada se nije dogodilo, ali baš nikad, da neko od organizatora protežira svoje dete. To je, ipak, rezervisano za neku tuđu decu, za tuđe piliće
Piše: Vlada Arsić
Blagosloven je svako ko o nečemu nema pojma, a ipak ćuti. Nažalost, ako je suditi po glasu javnosti, komentarima na portalima i društvenim mrežama, lišeni smo ovakve blagodati. I dalje smo bez premca u mlaćenju prazne slame, trošenju energije, živaca i jezika na besmislice i budalaštine, iznošenju mišljenja koje nam baš niko ne traži i upornom, gotovo agresivnom stavu prema svakome ko bi nam se na bilo koji način suprostavio.
Samo, šta nas je toliko zaokupilo tokom protekle nedelje?
Srbija se ovih dana našla u središtu svinjskog rata. Doduše, nije nam prvi, imali smo ga i početkom prošlog veka kada smo zbog sukoba sa Austro-ugarskom pretrpeli ozbiljne finansijske posledice.
Srećom, ovoga puta, dodatno će se zagaditi samo medijski prostor koji već toliko zaudara da to niko neće ni primetiti.
Koliko sam shvatio, u sukobu je mladi, na jeziku bezdlaki i uticajni prasac s jedne, i nešto stariji, masnokosi i ništa manje uticajniji medijski vuk, da ne kažem, vepar, s druge strane.
A kada se tuku uticajni nema ranjenih. S obe strane pljušte saopštenja, klipovi i statusi, dokumentarni filmovi, stvarni i namešteni dokazi, dok se podeljena javnost ludo zabavlja i navija.
Ludo se zabavljaju i nadležni organi, ako je u ovom oboru od zemlje iko nadležan za bilo šta. Recimo, zašto bi se u tužilaštvu bilo ko potresao, da ne kažem pokrenuo, zbog nečije tvrdnje (i navodnih dokaza) da neko ima kriminalnu prošlost, da je aktivni korisnik i snabdevač narkoticima, da je utajio milionski porez, da je skrivio nečiju smrt?
Rečju, tričarije. Uostalom, rešiće to oni sami među sobom.
Umrla je kraljica Elizabeta i eto nama nove sreće i radosti, povoda da se oko još nečega zakrvimo i potamanimo. Dok nas mediji danima uveravaju da čitav svet žali za britanskim monarhom, željno iščekujem prizore iz Rusije, Kine ili, na primer, Indije, rado bih da vidim i njihov narod kako na kolenima rida i busa se u grudi zbog nenanoknadivog ostrvskog gubitka.
Šalu na stranu, zaista ne razumem one koji u svojoj nebitnosti i neostvarenosti leče svoje frustracije likujući nad bilo čijom smrću, ali mi nije jasna ni armija ucveljenih koja lamentira nad sudbinom kraljice za koju bi i Dušan Kovačević, verovatno, rekao da je umrla u cvetu starosti, pred sam kraj života.
U mnoštvu važnih vesti, gotovo mi je promakla najvažnija: za novu sezonu “Zadruge” prijavilo se neverovatnih 75.000 Srba i Srpkinja. Biti izabran u takvoj konkurenciji, nesumnjivo, znači uspeti u životu, ostvariti dostignuće o kojem mašta svako prvače koje odrasta u prijatnoj, kućnoj, rijaliti atmosferi.
Uostalom, sećate li se onog pitanja: šta biste želeli da postanete kad porastete? Ne, ne mislim na lekare, balerine, vatrogasce i ostale luzerske pozive, novo vreme traži i nove heroje, a savremeno doba, očigledno, najviše vrednuje krimalce, kurve, političare…
Uzgred, valja pomenuti da je izbor za rijaliti, možda, i najpoštenije takmičenje u Srbiji. Jer, ma koliko imali sredstava i mogućnosti, nikada se nije dogodilo, ali baš nikad, da neko od organizatora protežira svoje dete. To je, ipak, rezervisano za neku tuđu decu, za tuđe piliće.