Tokom protekle nedelje mediji su nas „šokirali“ informacijom da se jedna pevačica potukla sa sestrom, a druga, nasred ulice, sa partnerkom. Gotovo neprimetno okončan je još jedan rat na Kosovu koji izbija ciklično, praktično sa početkom svakog godišnjeg doba
Piše: Vlada Arsić
Ako ste se ikada zapitali šta je najteže u pripremi novina za sutrašnji dan, iskusni urednik će vam bez premišljanja reći: naslovna strana! Oduvek je naslovnica bila izlog novina, ono što će privući ili odbiti čitaoca, te se s toga s pažnjom i promišljenošću neretko radila i satima. Ali, tako je bilo nekad.
Danas, u opštoj tabloidiotizaciji, sve je jednostavnije.
Proverena kombinacija, za svaku priliku, jeste da levo staviš Đilasa lopova, desno najaviš još jedan atentat na Vučića, gore okačiš ikonu, dole turiš sise i nema greške. Poželjno je, takođe, da se povremeno, recimo za jesen, najavi i neki rat, opšte smrzavanje tokom zime ili opšte, kolektivno umiranje na proleće od neke nove, nepoznate bolesti, na čijem stvaranju stručnjaci, po svemu sudeći, uveliko rade.
Ako ste se pitali čemu služe i s kojom svrhom se uporno objavljuju apokaliptične vesti o nečemu što se nije i verovatno se nikada neće dogoditi, razlog je jednostavan: s lažnom apokalipsom treba zabašuriti onu stvarnu, onu što se uveliko odvija pred našim očima.
Tokom protekle nedelje mediji su nas „šokirali“ informacijom da se jedna pevačica potukla sa sestrom, a druga, nasred ulice, sa partnerkom.
Gotovo neprimetno okončan je još jedan rat na Kosovu koji izbija ciklično, praktično sa početkom svakog godišnjeg doba. Neizvesnost oko parade ponosa doživljava kulminaciju, živi nismo dok ne saznamo da li ćemo šetati na ulicama ili ćemo ga prošetati kod kuće.
Kao i decenijama ranije, deca su 1. septembra krenula u školu, što je takođe prvorazredna vest, kao što je to i ime novog premijera koje je, opet, sasvim slučajno i staro i dobro poznato.
Da bi se srećnom narodu omogućio bolji život, neophodno ga je stalno držati u stanju šoka i neverice, pa su odrednice poput „jezivo“, „strašno“ ili „horor“ ne samo poželjne nego i preko potrebne.
Ili, recimo, nagovestite da će zanemeti kada saznaju šta je Miloš Biković učinio kada je, posle osam godina, sreo prvu ljubav. Istina, odgovor je prozaičan (jednostavno, pozdravio ju je), ali kakva je to vest ako vas ne baci u nesvest ili vas, prosto, ne ostavi bez daha.
Da bi vest uopšte bila i vest za novine, definitivno mora da nas zaprepasti, šokira, ostavi bez reči…
Jer samo tako zaprepašćeni, šokirani i šlogirani lakše ćemo progutati da se EPS i druga javna preduzeća bukvalno raspadaju pod teretom dugogodišnjeg nemara i pljačke; da nam kineske i druge multinacionalne kompanije razaraju planine i životno okruženje; da su korupcija, inflacija i opšte bezakonje na maksimumu, a osnovne životne namirnice na rezervi; da nam je gorivo (i dalje) najskuplje u regionu…
Naravno da ovo nisu teme za novine, ne daj Bože neke argumentovane rasprave i analize, jer zašto bi se hipnotisana javnost bespotrebno uznemiravala u situaciji kada se toči vino i otvaraju vrata Balkana, kada nam u zlatno doba na sve strane teče med i mleko.
Doduše, do novih cena, ovo poslednje ćemo umesto na rafovima gledati još samo na novinskim stupcima. Uzgred, srećna vam još jedna radna nedelja.