Ministarstvo poljoprivrede konačno je pustilo dugoočekivanu „infuziju” za ratare: regres za sertifikovano seme 2025. stiže kao kafetin posle berbe.
Međutim, prema rečima Miroslava Matkovića, predsednika Udruženja poljoprivrednih proizvođača Subotice, taj kafetin dolazi u pakovanju sa sedam uputstava, tri PIN‑koda i jednom enigmatikom.
„Poziv su pustili taman kad smo se uselili u kombajne – genijalno tajmingovanje! Dok vučem kombajn po njivi, telefon mi zvoni da upišem broj parcele uz Vučkovačku dolmu, dimenzije zrna i boju traktoristinih očiju”, žali se Matković, šalu ne krijući.
Na papiru deluje jednostavno kao onlajn kupovina ajvara: unesi broj poljoprivrednog gazdinstva, klikni „potvrdi” i voilà, subvencija pada s neba. U praksi, aplikacija uporno zaboravlja ko ste, gde vam je njiva i zašto uopšte sadite pšenicu, pa proizvođači ručno upisuju svaku parcelu i svaki kukuruzni klip ponaosob. „Jedini klik koji radi savršeno jeste onaj kad ti istekne sesija, pa se sve vrati na nulu”, našalio se Matković.
Rok za prijavu? Sitnica. Čitavih trideset dana, taman dovoljno da ratar nauči programiranje, diplomira na „Fakultetu za unos podataka”, obradi svih destinacija i, usput, požanje ječam čija cena već glumi tobogan – jutros 19 dinara, sutra 18, a u ponedeljak može i za kiflu. „Sezona žetve je kao noćni šou: od šest ujutru do devet uveče mi plešemo sa kombajnima, a posle toga još samo nedostaje da pod svetlom mesečine unesemo šifru katastarske opštine”, kaže Matković.
Ministarstvo utešno poručuje da „tehničke nedoumice” rešavaju savetodavne službe, lokalne samouprave i Uprava za agrarna plaćanja. Problem? Šalteri rade do 15:30, baš kad je pšenici najzanimljivije da pršti po bunkerima. „Taman uhvatiš pauzu za burek, a već su ugasili svetlo”, komentarišu ratari.
Da stvar bude komičnija, prinosi ječma su ove godine niži od optimističnih bajki – tri do tri i po tone po jutru. Poklopi se i mladi klip, i polegla slama, i standardni odbici na kvalitet. Na pšenicu još niko zvanično nije ni zalepio cenu, pa otkupne stanice šapuću 19,50 dinara, ali uslovi plutaju u magli.
Dok predsednik udruženja očajnički sanja o jednostavnom onlajn obrascu („kao prošlogodišnji regres za gorivo – uđeš, klikneš, izađeš”), ostatak severnobačkih ratara sprema se da angažuje tinejdžere kao IT mentore: „Ti klinci iz kraja, što kucaju brže od berača malina, mogli bi nam spasiti subvenciju!”
U međuvremenu, bar su podsticaji od 18.000 dinara po hektaru stigli na većinu računa, pa se seljak može utešiti da će imati za zamenu guma na traktoru – pre nego što opet otvori aplikaciju i shvati da mu je istekao sesija‑tajmaut.
Dok poljoprivrednici balansiraju između klika i klasja, čeka se da ministarstvo otkrije čarobnu formulu – aplikaciju koja sama prepoznaje njihovu njivu, prinos i stanje duha. Do tada, Matković poručuje: „Ako mi i propadne rod, bar ću postati ekspert za unos podataka. U poljoprivredi danas moraš znati sve – od pluga do silikonskih čipova!”
