Ometanje novinara nije samo incident na terenu, nego ozbiljan udar na samu suštinu javnog interesa. U trenutku kada nekome bude onemogućeno da postavi pitanje, da snimi ili zabeleži činjenicu, prestaje da se krši samo njegovo pravo na rad – tada se krši pravo svakog građanina da zna istinu.
Novinarstvo nije privilegija, već javna dužnost. Svaki izveštač koji stoji ispred kamere, iza fotoaparata ili pred nečijim vratima, to čini u ime građana. Kada mu se preti, gura, oduzima telefon ili uskraćuje odgovor, time se zapravo pokušava ućutkati javnost. To nije samo nepristojnost – to je čin koji ima ozbiljne posledice.
Zakon o javnom informisanju i medijima jasno propisuje da je novinar u obavljanju posla zaštićen i da niko nema pravo da ga sprečava ili ugrožava njegovu sigurnost. Član 4. tog zakona kaže da se „sloboda javnog informisanja ne sme ugrožavati, a naročito ne fizičkim nasiljem, pretnjama, pritiscima ili drugim oblicima ometanja novinara“. Drugim rečima, svako ko pokuša da utiče na novinara – utiče i na istinu.
Ometanje novinarskog rada ima i dublje posledice: gubi se poverenje u institucije, širi se strah među onima koji treba da govore, a javni prostor postaje tiši, kontrolisaniji. Kada novinar ćuti iz straha, to nije njegov lični poraz – to je poraz društva.
Novinar koji radi svoj posao ne traži ništa osim prava da pita i da objavi istinu. Njegov posao nije da se dopadne, već da informiše. I upravo zato je svako ometanje tog posla – napad na demokratiju samu.
Jer kad se novinarima oduzme pravo da slobodno rade, gubi ga i javnost. A društvo bez slobodnih novinara postaje društvo bez dokaza, bez kontrole i bez istine.
Veliko poštovanje za novinare!
Posebno za novinare u današnje vreme!