Najlakše je biti ljut, ogorčen, tražiti krivca u svemu i svakome. Ali istinski se suočiti sa sobom i sopstvenim izborima, to je pravi trenutak odrastanja
Nagrađivana rediteljka Olivera Đorđević za novu saradnju sa Madlenianumom odabrala je romantičnu komediju „Feliks i Doris”, američkog pisca Bila Menhofa. Premijera je 9. decembra na maloj sceni ove kuće kulture. U autorskom timu ove predstave su i kompozitor Irena Popović Dragović, scenograf Damjan Paranosić, koreograf Milica Grbić Komazec…
U međuvremenu na sceni ovog zemunskog pozorišta publika je imala priliku da gleda premijernu obnovu komedije Jurija Poljakova „Koferče” takođe u režiji Olivere Đorđević, umetničke direktorke Narodnog pozorišta u Subotici.
‒ „Feliks i Doris” je jedini pozorišni komad scenariste Bila Menhofa. U originalu drama nosi naslov „Sova i maca”, što je aluzija na popularnu dečju pesmu u kojoj se dve nespojive životinje zaljubljuju i žive u izmišljenoj zemlji „gde raste drvo Bong”. Slično tome i Menhofovi likovi su, na početku komada, dve nespojive individue koje u svojim glavama žive u izmišljenim zemljama gde je Feliks pisac, a Doris manekenka i glumica, iako je njihova stvarnost potpuno drugačija ‒ kaže Olivera Đorđević.
‒ Koja je to nit koja vas spaja sa replikama Bila Menhofa, odnosno delom „Feliks i Doris”?
Đorđević: Ovo neće biti praizvedba tog komada u Srbiji. On je izveden 2001. godine u Narodnom pozorištu u Nišu, opet u mojoj režiji. Do pre dve godine sam strogo izbegavala da ponavljam rad na istim tekstovima. Međutim, divni glumci kraljevačkog pozorišta su me izlečili od toga radom na predstavi „Glasine”, koje sam pre toga već postavila sa svojim ansamblom u matičnom pozorištu u Subotici. Novi ljudi u tim ulogama nose i novu inspiraciju, kao i predstavu potpuno drugačije energije. Tada sam poželela da se vratim i tekstu „Feliks i Doris”. Niška predstava je bila rađena po mom završetku studija i iz te perspektive, bez mnogo pozorišnog, a i životnog iskustva, bavila sam se Menhofovim tekstom na potpuno drugačiji način. U tome su mi pomogli vrsni glumci niškog pozorišta, Jasminka Hodžić i Mirko Đorđević (u predstavi Feliks, u životu moj otac). Sada, 20 godina kasnije, sve gledam nekim novim očima, koje su u međuvremenu videle mnogo toga, kako u pozorištu, tako i u životu. A opet imam sreću da je uz mene dvoje vrsnih glumaca, Vanja Milačić i Vladimir Grbić.
‒ „Feliks i Doris” je ljubavna priča o dvoje ljudi sa margine koji kroz komad pronađu ne samo ljubav jedno prema drugom već i sebe same, sopstvene identitete. Šta se dogodi kada se pomešaju, izgube identiteti?
Đorđević: Neprihvatanje različitosti drugih, potreba da se sopstveno viđenje pravičnosti nametne drugima (najčešće na društvenim mrežama), površno obrazovanje, površna druženja, ubrzan život, nedostatak vremena za sebe, za trenutak kad prosto stanete i pogledate svet oko sebe bez osuđivanja: to je svet u kome većina ljudi sada živi. Sve je bitno i sve je nebitno. Ljudski život je postao vest za jedan dan. Feliks i Doris, iako ljudi drugog vremena, po tome su slični nama. Bežeći od života, oni beže od sebe samih, u strahu da će, ako stanu i pogledaju sami sebe u lice, istina biti užasna i nepodnošljiva. Ali zar to suočavanje sa samim sobom nije večiti čovekov strah? To je taj, jedini, susret od koga svi strepe i svakodnevno mahnito jure od obaveze do obaveze, ne bi li ga izbegli. Dragoceni su, u životu, oni ljudi koji vam pomognu da do tog, neophodnog, sučeljavanja dođe. A upravo to su Feliks i Doris, jedno drugom. U ovoj fazi života došla sam do jednog od onih perioda kad se podvlači crta. Najlakše je biti ljut, ogorčen, biti žrtva, tražiti krivca u svemu i svakome. Ali istinski se suočiti sa sobom i sopstvenim izborima, to je pravi, finalni, trenutak odrastanja. Ne mogu da kažem da sam u potpunosti stigla do toga. Verovatno nisam čak ni blizu, ali to je zasigurno put kojim sam krenula i ono čemu želim da naučim svoje dete.
‒ Rediteljski posao je i „čergarski”? Za sebe kažete da ste Vojvođanka iz Beograda?
Đorđević: Na akademijama vas pripreme za sve vezano za zanat, ali niko vas ne pripremi za ono što zaista podrazumeva živeti život reditelja. Nemati radno vreme; nemati pojma kad je vikend jer je u našem poslu svaki dan radni; praviti se da imate odgovore na sva pitanja, iako ste tek izašli s akademije i još po hodnicima pozorišta pokušavate da pronađete izlaz na scenu; izgledati dostojanstveno dok na pitanje „šta ti treba, cur’ce?”, odgovarate: „Ja sam rediteljka i tražim kancelariju direktora”; zatim odgovarati na pitanje: „Pa, koliko?”, pošto se raspon iznosa honorara kreće od ’jadno’ do ’čekaj, je l’ ozbiljno?’; biti u nekom gradu mesec i po ili dva, udaljeni stotinama kilometara od svoje porodice, ukoliko uopšte uspete da stvorite porodicu i ubedite ih da, u tom jurcanju, ostanu uz vas. Te stvari se, nažalost, na akademijama ne uče. Režirala sam u mnogim gradovima, ali sav obim tog mog „čergarenja” shvatila sam kad se moj, tada petogodišnji, sin tokom neke šetnje po obližnjem Segedinu umorio i pitao me:„Je l’ imamo mi ovde neki stan?” Moja porodica je ono što je uvek na prvom mestu i, šta god da režiram, u kome god gradu da boravim, moje srce je uvek u Subotici. I zato, ja jesam Vojvođanka, iako sam rođena i odrasla u Beogradu.
‒ Kako vidite aktuelnu pozorišnu scenu? Kakva je budućnost pozorišta?
Đorđević: Ono o čemu mogu da pričam je budućnost mog matičnog pozorišta, Narodnog pozorišta u Subotici. Bez obzira na sve probleme koje smo u prethodnim godinama imali, otkako smo bili primorani da se, zbog rekonstrukcije zgrade, preselimo u neuslovni prostor nekadašnje fabrike „Mladost”, konačno se nazire svetlo na kraju tunela. Iako smo uspeli da održimo zavidan nivo svih ovih godina i da se, s pravom, svrstamo u najbolje i najnagrađivanije ansamble u zemlji, bilo je teško raditi u tim uslovima. Uprkos tome, tri godine zaredom smo bili u selekciji Sterijinog pozorja, svake godine smo se vraćali sa brojnim nagradama. Kad je ova sezona u pitanju, počeli smo je izvanrednom „Izbiračicom” Koste Trifkovića u režiji Ive Milošević. Sledeća režija će biti moja, retko izvođen Nušićev komad koji ima, za ovo vreme, značajan naslov: „Ne očajavajte nikad.” Taj tekst ima za mene posebnu, sentimentalnu, vrednost. Kao srednjoškolka u Trinaestoj beogradskoj gimnaziji, imala sam sreću da provedem vreme u JDP-u, na probama upravo tog komada. Režirao ga je čuveni Miroslav Belović. U glavnoj muškoj ulozi bio je Ivan Bekjarev i mnogo godina kasnije, radeći predstavu „Koferče” imala sam priliku da sa njim podelim svoje uspomene na tu posebnu predstavu. Sada kada se, posle gotovo 15 godina, bliži trenutak kada će se moje pozorište konačno preseliti u svoju novu zgradu, raduje me što će na njoj stajati plakat sa optimističnim naslovom: „Ne očajavajte nikad.”
Politika