Svi imamo snove belih i crnih labudova. Nekada smo imali baletsku scenu u Subotici, premijere iz Budimpešte su se prvo igrale u našem gradu, pa išle dalje. To se urušilo. Nadam se da će pozorište uskoro da zaživi i da ćemo biti te srećne generacije koje će gledati i operu i balet i dramu u Subotici
Branislava Žujović, SubKultura
Osnovna baletska škola „Raičević“ juče je održala 31. godišnji koncert za 31 godinu postojanja. Nakon veoma izazovnog perioda borbe za opstanak škole, razgovarali smo sa direktoricom Natalijom Raičević o njenom osnivanju 1990. godine i akreditaciji koja je nedavno pribavljena za rad u novim prostorijama, o balerinama i njihovom bezmalo spartanskom životu, o časovima i životnim lekcijama koje se odavde ponesu u svet.
Kako je osnovana Osnovna baletska „Raičević“?
Raičević: Škola je osnovana, kao što ste napomenuli, 1990. godine u našoj kući u Šamačkoj 14. Moji roditelji su prosvetni radnici, mama je učiteljica, a tata profesor matematike. Nisu imali nikakve veze sa baletom. Mama je još kao devojčica, kod sestre svoje učiteljice koja je živela u Sloveniji i tamo imala prilike da gleda balet i koja je mojoj mami pričala o baletu i balerinama, prvi put videla špic-patike i imala priliku da gleda baletske predstave. Razmišljala je tada kako bi bilo lepo da i u Subotici može da se susreće sa baletom i gleda baletske predstave.
Dok je kasnije radila kao učiteljica, sa decom je često uvežbavala koreografije za koje su osvajali nagrade. Tako je, u razmišljanju roditelja šta da urade sa kućom, rođena ideja da u njoj bude otvorena baletska škola. Povezali su se sa Novosadskom baletskom školom. Prilikom otvaranja škole, mnogo im je pomogla primabalerina Lidija Prilipenko i tadašnja direktorica baletske škole u Novom Sadu gospođa Vera Fele. Od osnivanja bili smo istureno odeljenje Novosadske baletske škole. Moji roditelji su se 1998. godine izborili da Subotica dobije prvu privatnu baletsku školu. Kasnije nas je podržala i Baletska škola „Lujo Davičo“ iz Beograda. Svi oni su nastavili da prate rad naše škole do mog povratka iz Pariza kada sam preuzela mentorstvo.
Kako je izgledalo Vaše baletsko školovanje?
Raičević: Završila sam osnovnu baletsku školu svojih roditelja nakon koje sam otišla u Baletsku školu u Novom Sadu. Tokom srednje škole bila sam stipendista Fondacije „Marika Besobrasova“ u Monte Karlu, gde sam provela dva leta pod ličnim patronatom Besobrasove. Nakon srednje škole igrala sam u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Odigrala sam više solističkih uloga iako sam bila ansambl igrač.
Kako su se studije uklopile u Vaše planove?
Raičević: U našoj porodici studiranje je bilo obavezno. Počela sam da razmišljam šta ću da radim kada dođe vreme povlačenja sa scene, jer je igrački vek balerine kratak. Dok sam igrala u pozorištu, stekli su se uslovi da odem u Pariz i studiram pedagogiju klasičnog baleta. Tokom studija dobila sam pohvalnicu francuskog ministra kulture za postignute rezultate. Dobila sam ponudu da ostanem tamo na fakultetu i da doktoriram. U tom trenutku naša škola je postojala dvadeset godina. Znala sam da povratkom kući mnogo toga mogu da pružim školi koju je vodila moja majka, ali koja ipak nije bila iz baletske struke.
Ipak ste se vratili…
Raičević: Ponosna sam što danas imamo decu koja igraju širom Evrope. Dijana Radić igra u Ljubljani. Bila je proglašena za najbolju učenicu budimpeštanske akademije. Petra Gubičak je učenica srednje baletske škole u Budimpešti. Rebeka Šebešćen prošla je audiciju u Budimpešti, a Jelena Milošev i Mina Horvat su maturanti ove godine.
Jelena je završila školu „Lujo Davičo“ u Beogradu. Bila je primljena u Školu ruskog internacionalnog baleta u Londonu. Bila je na audiciji u Hamburgu, u školi Džona Nojmajera i pohađala letnju školu u Monte Karlu. Mina je završila srednju baletsku školu u Novom Sadu, a bila je primljena u Minhenu u internacionalnu baletsku školu. Neke od naših učenica su učestvovale u Kanu u letnjim školama. Za letnje škole o kojima sam govorila prolazi se više eliminacionih krugova. Prvo se šalju fotografije, snimci časova, biografije i tek onda vas pozovu da dođete na audiciju lično.
Kada sam shvatila da sam napravila dobar tim oko sebe i da stručno možemo da pariramo školama u Evropi, počelo je traženje odgovarajućeg prostora i 31. godinu postojanja okončavamo u novim prostorijama.
Vaša škola je poznata i po svojim godišnjim koncertima…
Raičević: Koncerte su od prvog dana održavali moja majka i njeni nastavnici. Od kada sam preuzela školu, uveli smo aprilski koncert. Počeli smo da radimo tri koncerta godišnje, decembarski, aprilski i junski na kom ne odstupamo od akademske klasike. Tema koncerta je uvek božićna priča gde svakog decembra želimo da pošaljemo poruku dobrote i mira kroz umetnost koja spaja sve ljude na svetu u plemenitost dobrote.
Pošto pored klasičnog baleta deca imaju i časove narodne igre, istorijsko-balskih igara, solfeđa i istorije igre, u aprilu imamo malo drugačije koncerte. Tako smo igrali „Pop Ćiru i pop Spiru“ sa elementima narodnih igara, zatim „Alisu u zemlji čuda“ i „Pipi Dugu Čarapu“ koje su bliske deci osnovnoškolskog uzrasta. Izvedba našeg „Cvrčka i mrava“ nije bila klasična, koncert smo završili poentom da cvrčak nije neradnik nego umetnik.
Kako smo škola koja ima dužnost i obavezu da neguje klasičan pokret i klasičan balet, u junu ne odustajemo od godišnjeg koncerta. Tu je prisutna akademska klasika uokvirena u divertisman ili uradimo celovečernji balet po osnovama originalnog libreta koji prilagodimo učenicima svih uzrasta…