fbpx
Auxality"/
Naslovna Intervju Prve knjige Sanje Perić i Miloša Markova
Čepom do osmeha

Prve knjige Sanje Perić i Miloša Markova

Izdavački centar Matice srpske pokrenuo je 1957. godine ediciju „Prva knjiga‟, na čijem čelu je kao prvi urednik bio Miroslav Mika Antić. U 2020. godini dvoje mladih Subotičana objavilo je svoje prve knjige, upravo u izdanju Matice srpske. Sanja Perić i Miloš Markov su nakon završene ekonomske škole, odnosno gimnazije, nastavili školovanje na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu

Nevena ivić

O svojim počecima i pronalaženju u književnosti, dosadašnjem književnom radu, uzorima i planovima govorili Sanja Perić, autorka knjige eseja i kritika o delima srpske književnosti „Književnost i ishodišta” i Miloš Markov, autor knjige poezije „O strahu strah‟.

Predstavite nam, molim Vas, svoj književni rad od studentskih dana do danas…

Sanja: Prve radove i prikaze počela sam da objavljujem na trećoj godini studija u časopisima „Trag” i „Buktinja”, da bih ubrzo počela da sarađujem sa časopisima „Lipar” i „Letopis Matice srpske” gde sam trenutno član-saradnik. Bila sam na nekoliko konferencija u Srbiji i Bosni i Hercegovini od kojih su neke imale i međunarodni karakter. Na konferenciji StES u Banjaluci osvojila sam nagradu za najbolji rad iz oblasti humanističkih nauka. Trenutno sam na trećoj godini doktorskih studija na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu i istražujem za temu svoje doktorske disertacije o tradiciji i kulturi u poetici Borislava Radovića.

U kom periodu su nastajali eseji i kritike objedinjeni u knjizi „Književnost i ishodišta”?

Sanja: Nastajali su uglavnom tokom četvrte godine osnovnih studija i tokom mastera, a nekoliko tekstova je napisano i na doktorskim studijama. Želja mi je bila da zaokružim svoj dosadašnji rad i odaberem ono što sam smatrala najinteresantnijim za čitaoce i najkorisnijim za kolege studente.

Koliko je zastupljena književna kritika danas, naročito među mlađim književnicima?

Sanja: Ima izuzetnih mladih ljudi koji se paralelno bave književnim i istraživačkim radom, kao, na primer, Jela Marićević Balać i Katarina Pantović. Primećujem prodor mlađih kolega u književnu kritiku, ali generalno je situacija nezadovoljavajuća. Mnogo puta mladi budu obeshrabreni dugim čekanjem na objavljivanje ili odbijenim radovima bez adekvatnog objašnjenja ili recenzije. Smatram da je potrebno još književnih časopisa gde bi primarno studenti imali prostora da se oprobaju u književnoj kritici, kao i još konferencija sa kvalitetnim diskusijama nakon izlaganja koje, nažalost, često gotovo u potpunosti izostaju.

Odakle interesovanje za, kako i sami kažete, književnike koji su zaspostavljeni kako u čitalačkim tako i u naučnokritičkim krugovima, kao što su, na primer, Živo Bolica Kokoljić, Milan Dedinac, Miodrag Bulatović i drugi?

Sanja: Tokom studija najzanimljivije mi je bilo da otkrivam imena i književna dela koja su mi do tada bila potpuno nepoznata, a zatim da sama istražujem više o njima. Prvi studentski rad na prvoj godini studija napisala sam baš o Miodragu Bulatoviću, te mi je ostala želja da kasnije produbim svoje znanje. On je svojevremeno bio veoma popularan, ali me je zanimalo šta se iz današnje književno-kritičke perspektive može reći o njemu. Slično je bilo i sa ostalim, manje poznatim, autorima. Smatrala sam da je važno da ih i drugi upoznaju, ne samo studenti književnosti, ili da se na primer upoznaju sa njima iz drugog ugla, kao u slučaju dnevnika slikara Miće Popovića.

Šta smatrate svojim najznačajnijim književnim iskustvom u dosadašnjem radu i kakvi su Vaši ciljevi u budućnosti?

Sanja: Sve naučne konferencije bile su veoma podsticajne za mene, a posebno zanimljivo bilo je dvostruko iskustvo u letnjoj školi u Andrićgradu. U budućnosti bih volela da se posvetim pisanju doktorske disertacije, i da nastavim povremeno da objavljujem radove i prikaze u časopisima.

Koja književna dela su Vam najdraža i preporučili biste ih našim čitaocima?

Sanja: Najdražim delom mogla bih nazvati „Braću Karamazove‟, ali bih čitaocima preporučila i neka dela novijeg datuma. Veoma mi se dopala knjiga Tanje Stupar Trifunović „Otkako sam kupila labuda”, kao i zbirke poezije Vitomirke Trebovac, Maše Seničić i Jelene Marićević Balać. Od zbirki kratkih priča izdvajam Rumenu Bužarovsku i knjigu „Moj muž”, kao i zbirku „Poštovani kukci i druge jezive priče” Maše Kolanović.

Kada je počelo Vaše interesovanje za pisanje poezije i kako se ono razvijalo?

Miloš: Rekao bih kasnije nego kod većine književnika. Prve iskre interesovanja javile su se pred kraj srednje škole, da bi se potom rasplamsalo tokom neuspešnih studija na Pravnom fakultetu. Tada je to delovalo kao čist eskapizam, dok danas na to gledam kao na neminovne i ključne događaje koji su me doveli do osobe kakva sam sada.

U kom je periodu nastajala zbirka „O strahu strah‟? Koje teme i motivi su Vas inspirisali?

Miloš: Velika većina pesama pisana je od decembra 2019. do aprila 2020. godine. Ipak, postoji i nekoliko starijih pesama koje sam uvrstio jer su se tematski lepo uklapale u cikluse. Iz naslova je jasno da je osnov zbirke strah. Strah koji se kod mene javlja u različitim sferama i različitim dobima mog živa. Rekao bih da se bavim temama generacije koja je rođena i odrasla tokom ratova i bombardovanja. Generacije koja je, iako zrela, vrlo izgubljena, te pokušava da se pronađe u post-detinjstvu. Tako bih nekako opisao period osobe u ranim dvadesetim, kada se u isto vreme osećate i kao dete i kao odrastao čovek. Zbirka je podeljena u šest ciklusa koji međusobno korespondiraju.

Kako doživljavate to što je Matica srpska prepoznala Vaš rad i talenat, te je objavila knjigu poezije „O strahu strah‟ u okviru edicije Prva knjiga?

Miloš: Beskrajno sam zahvalan. Velika je čast ostaviti svoje ime uz ime Matice srpske. Pozivam sve autore koji se bave poezijom, prozom ili esejistikom da kontaktiraju Maticu i pošalju svoj rukopis jer je konkurs uvek otvoren.

Kakav je, prema Vašem mišljenju i iskustvu, položaj poezije danas?

Miloš: Kvalitetne poezije ima, dobrih izdavačkih kući ima, mada se ne bih bunio kada bi ih bilo više. Ono što našoj književnosti nedostaje jeste veća čitalačka publika, veća medijska pažnja i više ljudi koji se bave kritikom. Poezija je marginalizovana, ali kao što to obično biva sa ljudima, naročito umetnicima, kada je čovek marginalizovan i odbačen, to u njemu budi bunt, revolt, želju za promenom, a kod pesnika često bolje pesme.

Processed with VSCO with a6 preset

Ko su Vaši književni uzori?

Miloš: Nikada nisam umeo da odgovorim na ovo pitanje. Rekao bih da na mene, u većem ili manjem udelu, utiče svaki književni tekst kom pristupim ili, bolje rečeno, svako iskustvo u meni iziskuje da ostavi nekakav trag. Bilo to razgovor sa osobom, film ili muzika. Ako bih morao da se odlučim za određenu epohu ili književni pravac, to bi verovatno bila avangarda, odnosno period ekspresionističke poezije. Ako bih morao da biram po senzibiiltetu, rekao bih da su mi najdraži Rastko Petrović, Miloš Crnjanski, Dušan Matić, Dis, Vasko Popa… Od savremenih to su Dragan Jovanović Danilov, Saša Jelenković, Zvonko Karanović, Petar Matović…

Čiju poeziju (i prozu) rado čitate i preporučili biste je našim čitaocima?

Miloš: S obzirom da sam prethodno pomenuo samo muške autore, iskoristiću ovde priliku da pomenem ženski glas u regionalnoj savremenoj književnosti. Pesnikinje Katarina Pantović, Vladana Perlić, Radmila Petrović, Maša Seničić, Maša Živković. Što se tiče proze, Rumena Bužarovska i Lana Bastašić…