INTERVJU DEJAN MRKIĆ Kako su Subotičani letovali nekada?


Gradski perivoj imao je nekada svoja mala jezera na kojima su se Subotičani kupali leti, a klizali zimi. Šandorska bara, jezero kraj Zorke ili vrlo zanimljiv toponim Dekung iza Teslinog naselja. To su bili, po svemu sudeći, nekadašnji tenkovski rovovi koje je napunila voda i pretvorila ih u kupalište. Najlepša plaža bila je na istočnoj obali Palićkog jezera. Sitan žuti pesak polako se spuštao u vodu i činio tu plažu kraj molova veoma prijatnom za decu. Prilikom sanacije jezera sedamdesetih godina, ona je betonirana

Branko M. Žujović

Živa enciklopedija subotičkog XX veka, Dejan Mrkić Lanski, za Subotičke.rs govori o vrelini gradskog leta početkom I sredinom prošlog veka. Mrkić nas vodi u Suboticu koja sa sadašnjom nema puno veze.

Kako su Subotičani letovali nekada? Kako je subotičko leto izgledalo početkom, a kako sredinom XX veka nakon završetka Drugog svetskog rata?

Mrkić: Turizam je početkom XX veka bio privilegija malog broja ljudi. Za naš poljoprivredni kraj leto je najaktivniji deo godine, a ni tokom ostalih meseci agrarno stanovništvo nije imalo mogućnost da se udaljava od imanja i ritma života koji on diktira. S druge strane, za imućne Subotičane nije bilo granica. U njihovim albumima uspomena ostale su fotografije sa raznih evropskih odredišta. Početkom veka banje su bile popularnije nego morska obala. Kada se završio Drugi svetski rat i kada su se turistički resursi našli u rukama proletera, zaključeno je da su nasleđeni kapaciteti premali za masovni, radnički turizam.

Tako na sednici Narodno oslobodilačkog odbora Subotice, 1946. godine ostaje zabeleženo: “Kupatilo Palić je građeno tako da može da primi veoma mali broj gostiju u svoje hotelske prostorije, toplo blatno kupatilo, pa čak i štandove. Kapitalistički režim je gradio ovo turističko mesto tako da u njemu mogu naći zabave i odmora samo vrhovi klasnog društva a ne široki slojevi naroda. Radi toga je Palić potrebno proširiti, preurediti i izgraditi”. Tih prvih posleratnih godina na Paliću su bila radnička oporavilišta, odmaralište za ratnu siročad, sanatorijum za obolele od tuberkuloze…

Danas je koncept radničkih letovanja nezamisliv. Radnik iz “zone” u Malom bajmoku koji letuje u sindikalnom letovalištu svoje fabrike je oksimoron. Subotičke farike, dok su bile subotičke, imale su odmarališta širom Jadrana. Gde su sve Subotičani letovali? Pitanje, razume se, ne prelidira sindikalno letovanje kao idealno, već kao mogučnost koja je nekada postojala…

Mrkić: Arhitekta Karlo Denegri, govoreći jednom prilikom za „Politiku“, prisetio se kako je 1961. godine partijski vrh u Subotici odlučio kako treba da se kupe zgrade za odmor subotičke dece na moru i u planinama. Tada je nađen objekat u Svetom Martinu, nedaleko od Splita, dok je u Kranjskoj Gori, za potrebe dečjeg odmarališta, od jednog penzionisanog vojnog pilota kupljena zgrada podignuta u alpskom stilu. Tako je gradska turistička organizacija “Kekec” dobila ove objekte koji će u naredne tri decenije biti redovne destinacije malih Subotičana. Kranjska Gora je bila toliko prisutna, kao da je reč o delu subotičke opštine, a ne o mestašcu na sunčanoj strani Alpa.
I subotička preduzeća kupila su objekte i opremila ih kao odmarališta za svoje radnike. Pošto su naši sugrađani bili redovni gosti u pojedinim malim mestima na obali i ostrvima, dolazilo je do sentimentalnih veza između meštana i meštanki sa Subotičanima. Neke od njih završile su se brakom.


Najviše odmarališta smo imali na srednjem Jadranu i na Braču. Iako je još tridesetih godina preduzeće Bata (Borovo) imalo odmarališta za svoje zaposlene, danas je nezamislivo ovakvo ulaganje u radnički standard.

Kako je u detaljima izgledalo leto u gradu pedesetih i šezdesetih godina?

Mrkić: Leto u Subotici tih godina bilo je u znaku korziranja i bašti u kojima su se održavale igranke ili bioskopske predstave. Svaki od bioskopa, Jadran, Radnički, Zvezda i Avala (Lifka), imao je filmske projekcije u svojoj letnjoj bašti. Za igranke, najpoznatiji je bio Lojd. Zelena gradska oaza, gde se plesalo uz orkestar, imala je i neformalno ime: „Najlon bašta“, po tada modernim košuljama od ovog materijala. Danas se na tom mestu nalazi zgrada koju zovemo „Dafina“.


Korzo nije bio pravac kojim se samo prolazilo, nego štrafta kojom se hodalo tamo i nazad pa opet tako. Nije bilo nikakvih zapreka u vidu stolova, reklama ili žardinjera koji bi remetili strujanje mase sveta. Vlasnici bicikala i motocikala parkirali bi se ispred šest stubova, a preko puta, ispred poslastičarnice „Dubravka“ (Nićin palata), pojedina društva imala su svoje stajanke, ili bi pak sedeli na šipkama ispred Pelivana. Vremenom je omladina okupirala ceo park ispred Gradske kuće, koji su, verovatno stariji, nazvali „Majmun plac“ zbog sedenja na šipki u pozi majmuna ili zbog nerazumnog gubljenja vremena. Stotine mladih svakog dana, a posebno uveče, skupljalo se u ovom parku i družilo. Današnjoj omladini bi to izgledalo kao kakav festival, a ne tek jedno obično subotičko letnje veče.

Magazin “Start”, koji u socijalističkoj Jugoslaviji nije bio tek bleda varijanta na temu “Plejboja”, avgusta 1971. godine objavio je za to vreme više nego provokativnu priču o našoj sugrađanki Sandri Milunović. Plavuša koja u bikiniju vozi kombajn, pa se kupa na bunaru… To je, otprilike, siže priče o vrelini subotičkog leta 1971. godine iz pera “Startovog” reprtera. Šta je ostalo od ove priče?

Mrkić: Od tog leta prošlo je pedeset godina! Ko zna gde je danas junakinja ove priče… Kuda je odveo njen nemirni duh? Verovatno negde daleko. Takva priča bi i danas bila zanimljiva, a siguran sam da ima još mladih dama koje se ne libe poljoprivrednih radova. Prvenstveno zato što su isplativi. Od onog vremena se promenilo to da nema više uočljivih razlika između gradski i seoskih cura. Svet je postao „globalno selo“.

Kakve su tada bile subotičke plaže, šta su sve obuhvatale i gde si se sve nalazile?

Mrkić: Gradski perivoj imao je nekada svoja mala jezera na kojima su se Subotičani kupali leti, a klizali zimi. Šandorska bara, jezero kraj Zorke ili vrlo zanimljiv toponim Dekung iza Teslinog naselja. To su bili, po svemu sudeći, nekadašnji tenkovski rovovi koje je napunila voda i pretvorila ih u kupalište. Najlepša plaža bila je na istočnoj obali Palićkog jezera. Sitan žuti pesak polako se spuštao u vodu i činio tu plažu kraj molova veoma prijatnom za decu. Prilikom sanacije jezera sedamdesetih godina, ona je betonirana.

Istorija je postala krajnja stanica otvorenog tramvajskog vagona koji se po vrućini, kažu, neodoljivo klackao ka Paliću, osvežavajući putnike. Šta je otvoreni tramvaj značio za subotičko leto?

Mrkić: Prizori na oproštaju Subotice od tramvaja 1974. godine, govore nam da su građani i tada bili svesni koliko je to staro istrošeno vozilo dragoceno i koliko će ono nedostajati, možda manje kao prevozno sredstvo, a više kao obeležje jednog pravog grada. Otvoreni vagoni su bili letnja atrakcija. Kada je nakon ekološke katastrofe isušeno jezero, početkom sedamdesetih, bio je to poslednji ekser u mrtvački sanduk našeg tramvaja. U gradu više nije bilo mesta za njega kada je proširen put na četiri trake, a kako je Palić prestao da postoji, i taj pravac je zatvoren.

Podelite vest sa prijateljima:

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on vk
Share on telegram
Share on whatsapp

Povezane vesti

Hepatitis ne može da čeka

Danas obeležavamo Svetski dan borbe protiv hepatitisa Svetski dan borbe protiv hepatitisa se obeležava svake godine 28. jula, kako bi se skrenula pažnja javnosti na

Detaljnije »

Idealna žena za muškarca

Svaki muškarac ima svoj ideal žene. Položaj Venere i njeni aspekti u muškom horoskopu definišu idealnu ženu iz muškarčevog aspekta. Kroz položaj Venere u znacima,

Detaljnije »