U Ameriku sam stigao sa 55 godina. Treba biti “lud” i početi sve ispočetka, ali se nisam pokajao ni jednog trenutka
Ko je do pre desetak godina posećivao čitaonicu ili dešavanja u Gradskoj biblioteci, lako je mogao da zapamti tihog i uljudnog gospodina na njenom službenom ulazu. Jovan Mirić. Ovaj zaljubljenik u prirodu i sledstveno tome fotografiju, već desetak godina nije sa nama. Od maja 2012. godine živi u Denveru, Kolorado.
Sudeći po Vašim objavama na društvenim mrežama, u SAD podosta putujete i često boravite u prirodi. Gde ste sve bili I šta ste sve videli tamo?
Mirić: Mogu ukratko da nabrojim značajnija mesta na kojima sam kampovao, a koja su na mene ostavila dublji utisak. Tu svakako spada nacionalni park Jelouston. Bio sam tamo jednog leta. Preko dana je bilo preko 30 Celzijusovih stepeni. Noć me je neprijatno iznenadila. Tamo se temperatura tada spušta ispod nule.
Zatim, Karlsbad, pećina u Novom Meksiku. Mesto od kojeg zaista zastaje dah. Sličan osećaj iskusio sam samo u Grčkoj, na Meteorima. Prostorija nazvana “Balloon Ballroom” smeštena je iznad glavnog ulaznog hodnika. Ovoj se maloj prostoriji pristupa tako što se uže poveže sa hrpom balona. Većina populacije pećinskih slepih miševa živi u ovom delu pećine, koja je minirana zbog gvana početkom 20. stoleća. Soba “Bell Cord” nazvana je po dugom, uskom stalaktitu koji dolazi kroz rupu na stropu, nalik na uže koje prolazi kroz krov zvonika. Ova prostorijase nalazi na kraju levog tunela.
Prostorija “Bifrost” otkrivena je 1982, nalazi se u stropu iznad Jezera oblaka. Njegovo ime upućuje na nordijski mit o svetu na nebu kojem je sa Zemlje pristupila duga (“Bifrost Bridge”). Prostorija je tako nazvana zbog svog položaja iznad Jezera oblaka i šarenih formacija umrljanih oksidom. Pećina je puna takvih mesta. Najveća prostorija prostore se na 33.210 kvadratnih metara. Posetio sam i Sturgis, svojevrsnu Meku za motocikliste. Tamo se svake godine održava reli koji je jedan od najvećih i najznačajnijih u svetskim razmerama.
Posetio i San Francisko, Alkatraz, “Great Sand Dunes” nacionalni park, planinu Rašmor, Veliki Teton i još neka mesta. Na primer, Moab u Juti, redvud i “State Parks”, gde sam video sekvoje više od naše Gradske kuće.
Mnogi Amerikanci koriste svaki svoj slobodan trenutak da odu na kampovanje, ali priličan broj njih, na žalost, nije makao dalje od kućnog praga, što me je iznenadilo. Dosta njih mi je reklo da mi zavide, jer oni nisu išli nigde izvan Denevera
Kako su izgledali Vaši prvi dani u Americi?
Mirić: Preselio sam se u Denver 1. maja 2012. sa oskudnim znanjem engleskog jezika. Počeo sam da radim za sedam i po dolara na sat kao baštovan, a zatim sam napredovao i počeo da radim na održavanju. Radio sam za “Alians”, jednu od zaista velikih kompanija. Godine 2018. sam proglašen za radnika godine. Među nekoliko hiljada radnika uspeo sam da završim najveći broj radnih naloga i dobio najviše pohvalnih komentara na internetu.
Već sledeće godine sam postao supervizor, što je znatno bolje plaćen posao. Taj posao radim i sada, ali za drugu kompaniju koja mi je ponudila bolje uslove.
Nedostaje li Vam zavičaj?
Mirić: Za sada nemam nameru da se vraćam, barem ne za stalno u Suboticu, ali na kraju krajeva,”nikad ne reci nikad”. Naravno da mi nedostaje sin, unuci, prijatelji. Sve ostao je ovde dostupno.
Žalite li za nečim?
Žao mi je jedino što ovamo nisam došao znatno ranije. U Ameriku sam stigao sa 55 godina. Treba biti “lud” i početi sve ispočetka, ali se nisam pokajao ni jednog trenutka. Kupili smo kuću supruga i ja. Ovo je zemlja širokih mogućnosti koja vrednuje rad i to zna da pokaže.
Mirić: Ovde kada nešto treba da se uradi lepo te zamole i kada posao obaviš lepo ti se zahvale. To na svakom mestu tako funkcioniše. Dok nisam razume dovoljno na početku, oni mi se zahvaljuju, a ja pitam na čemu…