Rođak subotičkog bibliotekara Andreja Kunkina bio je poznati moskovski juvelir iz vremena carice Jelisavete Petrovne
Branko M. Žujović
Caricino je letnjikovac imperatorke Jelisavete Petrovne, ćerke Petra Velikog, koja je vladala Rusijom sredinom XVIII veka. U ljubavi noću nezasita carica, danju se uspešno nosila sa geopolitičkim izazovima velike evropske imperije koja je, uprkos stalnim tenzijama u Evropi i nesuglasicama, pre svega sa Šveđanima i Turcima, prodirala daleko na istok planete.
Jelisaveta Petrovna omogućila je Mihailu Vasiljeviču Lomonosovu da osnuje Moskovski univerzitet. Ivanu Šuvalovu, da utemelji Akademiju umetnosti u Sankt Peterburgu. Svoju riznicu nije štedela, nastavljajući proces evropeizacije Rusije koji je započeo njen otac. Finansirala je izgradnju Zimskog dvorca, raskošnih zgrada u Peterhofu i carskom selu. Njen omiljeni arhitekta, koji je Rusiju odenuo u barok, bio je Bartolomeo Rastreli.
Caricino, letnjikovac prekriven snegom (Foto: B. Ž.)
Onaj ko je imao sreće da usred zime, po obilnom snegu, poseti njen letnjikovac, tačnije kompleks palata podignut od crvenkaste cigle na jugoistoku Moskve, za sebe može da kaže da je, makar na trenutak, kročio u bajku. Rusija je, uz Kinu, možda jedina zemlja koja nadilazi maštu. Nemoguće je opisati sneni balet miliona krupnih pahulja koje, bez daška vetra, padaju na Caricino u tišini koju kao da je komponovao Čajkovski.
Promrzao od posete Caricinu pre deset godina, otišao sam u Tretjakovsku galeriju, da u toplini tog raskošnog zdanja, koje je u stvari čitav jedan mali grad umetnosti, vidim izložbu posvećenu upravo carici Jelisaveti Petrovnoj.
U domišljato i vešto osmišljenom izložbenom prostoru galerije, ispunjenom velikim portretima i scenama igri i lova, dominirala je slika carice Jelisavete na konju kog vodi mali Arapin, rad nemačkog slikara Georga Kristofa Gruta. Takođe i portret imperatorke koji je dve godine pre njene smrti načinio Šarl Anri van Lu.
U moru kristalnih servisa sa dvora Romanovih, dopremljenih svojevremeno iz Venecije, mundira, zastava i pokućstva iz XVIII veka, pred mene je, pravo s neba, iskrsao srebrni carski putir sa Jelisavetinog dvora. Bez preterivanja, jedan od najlepših predmeta koje sam ikada video. Na žalost, nisam mogao da ga fotografišem. U potpisu maestralno izvedenog rada sa same granice zanata i umetnosti, stajao je potpis: Vasilij Metvejev Kunkin.
Jedini Kukkin kog sam do tada poznavao bio je Andrej Kunkin, bibliotekar iz Subotice. Ispostavilo se da mu je Vasilij rođak.
U “Rodoslovlju Kunkinovih” (“Родословие Кункиных”), koju mije Andrej potom ustupio, piše da je familija Kunkin jedna od najstarijih u Kašinu, na jugoistoku Tvrske oblasti. Prve vesti o njima pronalazimo u XVII veku. Juvelir Vasilij Matvejevič Kunkin rođen je oko 1723. godine. Nakon preseljenja u Moskvu, držao je čitav monopol na juvelirsku proizvodnju, a njegova juvelirska radnja bila je bezmalo fabrika sa sedamdeset zaposlenih.
Dva njegova rada, jedan srebrni “kovš” – posuda za tečnost i mala srebrna kutija, danas se čuvaju u moskovskom Kremlju. Kod “Sotbija” i drugih aukcijskih kuća Kunkinovi, ali i juvelirski radovi njegovih učenika, kao što je bio Jakov Maslenikov, dostižu basnoslovne cene.
U pomenutoj knjizi navedeni su i podaci o porodici Andreja Kunkina, potkrepljeni brojnim fotografijama, a na jednoj od njih je i Andrej sa ocem Nikolajem i majkom Žužanom.
Ostalo mi je da zaključim samo da se svet opasno smanjio. Uzbuđen zbog otkrića, ali i da bih potvrdio vlastiti doživljaj smanjenja sveta, otišao sam u čuveni moskovski restoran “Subotica”. Da je (nekadašnji) moskovski aerodrom “Bikovo” radio, sasvim sigurno bih to istog časa i učinio.