Postoji li prikladnije vreme za priču o očuvanju porodične istorije, običaja i zajedničkih sećanja od Uskrsa – praznika koji okuplja porodicu, budi nostalgiju i vraća nas korenima? Upravo zato smo ovaj dragoceni materijal sačuvali za trenutak kada mu pripada posebno mesto – da vam predstavimo Marinka Piukovića, strastvenog kolekcionara starih fotografija i hroničara jednog naroda, koji već decenijama brižljivo gradi arhiv porodične i kolektivne memorije.
Piuković iz Subotice danas poseduje impozantnu zbirku od preko 20.000 fotografija, od kojih je većina digitalizovana, sistematizovana i detaljno opisana. Ove fotografije beleže svakodnevicu i običaje bunjevačkih Hrvata, ali i istoriju Subotice – kroz prizmu ljudi, praznika, nošnji, muzike i atmosfere prošlih vremena.
„Zanimaju me fotografije koje pričaju priču – o nošnji, tamburašima, običajima. One nisu samo lepe, već i govore“ kaže Piuković, čiji rad predstavlja nezaobilazan doprinos očuvanju kulturnog nasleđa.
Priča ne počinje sa brojem od 20.000 – sve je krenulo mnogo ranije, na salašu njegove bake i majke Etelke.
„Kao dete sam „cunjao“ po fiokama, otkrivao stare predmete, ali sam ih uvek vraćao na mesto. Ta radoznalost me nikada nije napustila“ – seća se Marinko, prisetivši se i svog oca Grge, koji je takođe sakupljao porodične fotografije i beležio običaje.
Zajedno su radili na monografiji „Sto bandaša i bandašica“, a upravo tada Marinko počinje ozbiljnije da prikuplja građu i gradi sopstvenu arhivu. Nabavio je skener, pažljivo beležio podatke o svakoj fotografiji, vodio računa o vlasništvu – sve s ciljem da materijal bude dostupan zajednici, a ne da ostane zaboravljen u fiokama.
Veliki broj fotografija stigao je zahvaljujući ljudima koji su mu se sami javljali, donoseći i poklanjajući slike, sigurni da će biti sačuvane na pravi način. Neke je pronalazio i kupovao – na buvljacima, od kolekcionara, a ponekad je čak i plaćao samo da bi ih skenirao.
„Nisam ih skupljao zbog sebe. Sve što radim ima smisla samo ako te fotografije dođu do ljudi – kroz monografije, kataloge, zbirke. Fotografija je dokument vremena“ – ističe Piuković.
Kao direktor Udruge bunjevačkih Hrvata Dužijanca, insistira da svaka manifestacija bude adekvatno zabeležena, da se čuvaju portreti učesnika, ali i umetnički vredne fotografije koje hvataju emociju trenutka.
Posebno mesto u zbirci zauzimaju fotografije iz perioda pre Prvog svetskog rata, ali i jedinstvena kolekcija od oko 100 fotografija legendarnog tamburaša Pere Tumbas Haje – od detinjstva, preko porodičnih i umetničkih trenutaka, do pedagoškog rada i nastupa u orkestrima. Ova kolekcija uskoro bi mogla da bude objedinjena u monografiju – kao trajni trag jednog bogatog života.
„Želim da te fotografije žive. Da ne ostanu samo u folderima. Ako ih sakrijem, sve ove godine rada gube smisao“ – kaže Piuković.
Zahvaljujući saradnji sa Zavodom za kulturu vojvođanskih Hrvata, deo njegove arhive dostupan je i na digitalnoj platformi Topoteka (hrvatisrbija.topoteka.net). Među najkompletnijim temama nalazi se Dužijanca u Subotici, gde je postavljena po jedna ili dve fotografije svake manifestacije – od najstarije do 2010. godine. U planu su i serijali o kraljicama, tamburašima, nošnjama…
Marinko Piuković ne čuva samo fotografije – on čuva identitet. A baš u ovim uskršnjim danima, kada se prisećamo porodice, korena i tradicije, njegova priča nas podseća koliko je važno ono što smo nasledili – sačuvati i preneti dalje.
