Ferenc Torma godinama stvara drvena igrališta čiji je rukotvorni pečat prepoznatljiv na mnogim mestima širom Srbije. Njegov rad počinje od jednostavne stvari – mirisa drveta.
Kako kaže u razgovoru sa Dijanom Kopunović Tormom, upravo ga taj miris vodi celog života: od prvih isklesanih motiva, preko ikona koje je radio devedesetih, do igrališta na kojima svaki komad drveta zadržava svoju prirodnu krivinu i postaje jedinstven element.
Dijana, koja godinama prati njegov rad i zajedno s njim drži seminare širom Srbije, podseća u razgovoru da je ručni rad više od zanata – to je način da se stvori okruženje u kom dete razvija osećaj, maštu, pokret i sigurnost. Njih dvoje su upravo tako, spajajući dva pogleda – stvaralački i pedagoški – osmislili akreditovane seminare koji danas okupljaju vaspitače iz različitih predškolskih ustanova.
Iz tog zajedničkog rada nastaju i igrališta. Ferenc je ideju poneo sa kampova u Mađarskoj i Poljskoj, gde je prvi put video kako prirodni materijali mogu da postanu deci najzanimljiviji prostor za igru. Jednu želju, izrečenu usput na seminaru u Irigu, vaspitačice su shvatile ozbiljno – i posle godinu dana nastaje igralište koje će postati jedno od mnogih. Danas ih je više od pedeset širom Srbije.
Kada govore o materijalima, oboje ističu da drvo ostaje centar svega. Nije idealno, nije simetrično, ali upravo u tome je njegova vrednost. „Ručno rađen element nikada ne može biti identičan drugom“, kaže Ferenc. „Svaka greda ima svoju krivinu, ali kada se uklope, dobiješ nešto što dete oseća kao prirodno.“
Dijana dodaje da su deca najbolji pokazatelj vrednosti – način na koji se penju, kako ispituju teksturu, kako zastanu pa dotaknu drvo, baš kao što dodiruju glinu ili vunu na radionicama koje vode. Zato su na njihovim seminarima materijali uvek prisutni: od gline koja hladi, preko kamena, do vune koja traži strpljenje i snagu malih šaka.
Nedavno završeno igralište u PU „Srećno dete“ u Novom Kneževcu jedan je od primera tog zajedničkog pristupa. Prostor je osmišljen tako da podstakne igru, a da ostane prirodan, topao i bezbedan. Ferenc priznaje da najviše uči upravo kada sedne pored gotovog igrališta i posmatra decu kako ga koriste – tu vidi šta treba promeniti, šta prilagoditi i šta će u sledećem radu izgledati bolje.
Na pitanje šta donosi naredna godina, samo nagoveštava da će spojiti stare materijale sa novim tehnikama – ono što izgleda kao daska bez vrednosti pretvoriće se u nešto što deca mogu da istražuju. I on i Dijana slažu se u jednom: najbolje ideje nastaju onda kada materijal progovori, a dete odgovori igrom.
