“Bilo bi dobro da oni koji ocenjuju projekte svojih kolega i direktno utiču na sudbine mnogih medija, budu spremni i javno da brane sopstvene odluke. Ako u komisijama rade časno, drže se zakona i pravilnika, ne vidim razlog da odbijaju da govore o tome u medijima”, smatra Olivera Milošević, potpredsednica Udruženja novinara Srbije
Pitanja u vezi sa medijskim konkursima na stranicama našeg sajta biće iz nedelje u nedelju sve više. Time će tišina konkursnih aktera biti sve gromoglasnija i nepodnošljivija, a konkursna omerta, ukoliko zaista postoji, sve besmislenija
Branko M. Žujović
Sudeći prema izvodima iz konkursne dokumentacije do koje je naša redakcija došla, novinari i drugi medijski radnici, njih tridesetak, zaposleni u firmama Vladana Stefanovića, koje su od 2015. do 2021. godine na medijskim konkursima zbirno dobile više od 1.200.000 evra, u proseku su lane zarađivali od 35.000 do 39.000 dinara.
Hteli smo da saznamo otkud tolika neravnoteža u prihodima preduzeća i zaradama zaposlenih, pa smo Stefanoviću prosledili sijaset zaista važnih pitanja o učešću njegovih preduzeća na medijskim konkursima, ali i njegovom ličnom učešću u nekim od komisija.
Pored pitanja koja se odnose na članove medijskih komisija regrutovanih iz redova njegovih organizacija, transakcija i očiglednih sukoba interesa, hteli smo da od Stefanovića saznamo i veliki broj “sitnica” koje na prvi pogled nisu toliko važne.
Na primer, zašto je Stefanović 1. aprila prošle godine, u okviru realizacije televizijskog projekta “Novi Bečej – život, ljudi, događaji”, o kom će biti više reči narednih nedelja, novinarku Marijanu Tolimir iz Subotice formalno prijavio da izrađuje video-grafiku, a da, pritom, njene kolege iz redakcije Televizije Subotica svedoče da ona o izradi video-grafike ne zna doslovno ništa i da se tim poslom nikada nije bavila?
Ili, kako se dogodilo da Udruženje “Putevi prirode”, koje se takođe pojavljuje na medijskim konkursima, lektoriše tekstove objavljene u Stefanovićevom Magazinu “Dani”, u okviru projekta “Novobečejska svakodnevica”, a da nigde nije navedeno ime lektora?
Uprkos prvobitnom obećanju da će našoj redakciji dati autorizovani intervju i odgovoriti na sva pitanja koja smo mu poslali, Stefanović do danas o svojim učešćima na medijskim konkursima ćuti kao zaliven, iako se broj pitanja u vezi sa tim iz nedelje u nedelju uvećava geometrijskom progresijom.
Konkursni iver ne pada daleko od konkursne klade
Slično je sa Stefanovićevim partnerom u konkursnim poslovima, Milanom Šveljom, osnivačem firme “Video kreativa tim”, koja je lane na konkursima dobila oko 55.000 evra.
Šveljo je ove godine u Opštini Alibunar predstavljen kao novinar i član tamošnje medijske komisije, na predlog Stefanovićevog udruženja “ComNet”. Medijska zajednica Švelja, pritom, uopšte ne prepoznaje kao novinara, pa nas je, pored ostalih važnih pitanja u vezi sa konkursnim poslovanjem “Video kreativa tima”, zanimalo i kako se Šveljo obreo u medijskoj komisiji Alibunara kao novinar i predstavnik pomenute Stefanovićeve medijske organizacije.
Šveljo nam je u dva navrata u telefonskim razgovorima čvrsto obećao da će odgovoriti na sva pitanja naše redakcije prosleđena imejlom, ali se to do danas ipak nije dogodilo.
Istovetna situacija dogodila nam se sa Borisom Pavlovom, novinarom iz Novog Sada. On je proteklih godina učestvovao u radu velikog broja medijskih komisija. Nastupao je kao predstavnik Stefanovićevih organizacija ili po “samostalnoj prijavi”.
Neke od odluka komisija u kojima je učestvovao, poput prošlogodišnje odluke beogradske komisije da Studiju B i povezanim licima dodeli bezmalo polovinu ukupnog konkursnog novca u Gradu Beogradu, Pavlov je odbio da komentariše i objasni, iako je, prvobitno, u pisanoj poruci koju nam je prosledio obećao da će nam odgovore dostaviti.
TEKSTOVI IZ NAŠEG SERIJALA „MILIONERI IZ KONKURSNOG BLATA“ DOSTUPNI SU OVDE.
Ćutanje Bojana Nikolića, koji je radio za Stefanovićevu Televiziju Subotica i u poslednje vreme sve češće učestvuje u radu medijskih komisija, još jedan je primer novinarske omerte. Uprkos obećanju, takođe datom u telefonskom razgovoru, Nikolić nikada nije odgovorio na pitanja o svom učešću u radu medijskih komisija i spornim odlukama koje su te komisije donosile. Primer za to je prošlogodišnja odluka komisije u Boru da medijima izvan ovog grada dodeli 4,6 od ukupno 6 miliona dinara.
Tu je i primer Ognjane Starović, vlasnice sajta “Gradske info” i članice Nadzornog odbora Javnog preduzeća “Emisiona tehnika i veze”, koja nije želela da govori o konkursnom novcu koji je Milan Šveljo, u više navrata, uplaćivao na račun njene firme “Ognjana Starović PR Gradske info”, o čemu će takođe biti još reči na našem portalu.
Tu je i neslavan primer, inače uspešne vlasnice više radio stanica u Srbiji, koja ovog proleća, u razgovoru sa autorom ovih redova, nije mogla da se seti koji je Vladan Stefanović u jednoj od medijskih komisija zastupao njenu organizaciju RAB Srbija.
„Jedan broj novinara pristaje da urušava javni interes“
– Svako ima pravo da ne pristane da govori za medije, to je nesporno, ali bilo bi dobro da novinari koji ocenjuju projekte svojih kolega i direktno utiču na sudbine mnogih medija, budu spremni i javno da brane sopstvene odluke. Ako u komisijama rade časno, drže se zakona i pravilnika, ne vidim razlog da odbijaju da govore o tome u medijima. To je, uostalom, dobra prilika da promovišu primer dobre prakse – kaže za Subotičke.rs Olivera Milošević, potpredsednica Udruženja novinara Srbije (UNS).
Ona naglašava da je problem u tome što jedan broj novinara širom Srbije, zarad nekih ličnih, najčešće sitnih interesa, pristaje da urušava javni interes, umesto da ga brane po svaku cenu, što je osnovna dužnost novinara.
– Ne možemo ni kao pojedinci u ovoj profesiji, ni kao najveće novinarsko udruženje, da se pravimo ludi i da ne kažemo jasno da su upravo ti novinari dali možda najveći doprinos potpunom urušavanju ovakvog modela finansiranja medija kroz projekte, gde je sve važno osim samog projekta – kaže Olivera Milošević.
Ona ističe da ovo o čemu govorimo nijedna vlast ne bi mogla da radi bez saučesnika iz medija, koji su, kako kaže, dali legitimitet malverzacijama, zloupotrebama, diskriminaciji, izvrgavanju zakona i na kraju doprineli da se medijska zajednica potpuno polarizuje, od medijskih tajkuna do medijskih prosjaka.
– Ogroman novac je u pitanju i on se nažalost deli po oprobanom ključu koji je u rukama tih „medijskih stručnjaka“ koji su se prilično zaigrali. Taj ključ im moramo uzeti ili moramo promeniti bravu, druge nam nema. To nije lako i ne znam da li ćemo uspeti, ali je u tom famoznom ključu odgovor na vaše pitanje zašto pojedine kolege ne žele javno da govore o svom radu u komisijama – ističe Olivera Milošrvić.
Ničić nije hteo protiv principa novinarske profesije
Član Uprave UNS-a i bivši predsednik Društva novinara Kosova i Metohije, Budimir Ničić, za naš sajt kaže da novinari nemaju pravo da ćute o svom učešću u radu medijskih komisija.
– U pitanju je javni novac, u pitanju su pare poreskih obveznika i javnost ima pravo da zna svaki detalj u vezi sa tim. Novinari su poslednji koji bi smeli da sebi dozvole da o tome ćute. Lično sam pre nekoliko godina, ispred UNS-a, bio član u četiri komisije i u svakoj prilici sam javno govorio o svom iskustvu u tim komisijma, kao i o brojnim nepravilnostima kada je u pitanju dodela sredstava medijima od strane tih pojedinih komisija. Ne znam zašto pomenute kolege odbijaju da govore o svom radu u tim komisijama, verovatno imaju svoje lične razloge. Onaj ko iz nekog razloga nije spreman da javno govori o svom učešću u medijskim komisijama ne bi trebalo da učestvuje u radu tih komisija. Mislim da bi tako bilo najbolje – kaže Ničić.
Verodostojnost Ničićevih reči potkrepljuje njegovo učešće u radu medijske komisije u Nišu 2017. godine. Posle žestokih kritika koje su se čule na račun rada komisije čiji je bio član, Ničić je strpljivo sačekao da dobije zapisnik iz kog se videlo da je Ničić imao potpuno različito mišljenje od članova komisije u čak sedam slučajeva, što je danas teško zamisliv primer.
– Kao član komisije ocenjivao sam projekte, a ne pravni, politički ili društveni status učesnika na konkursu. U odlučivanju sam se rukovodio isključivo uslovima konkursa i petnaestogodišnjim novinarskim iskustvom – rekao je tada Ničić za sajt UNS-a.
Konkursna omerta biće iz nedelje u nedelju sve besmislenija
U Kodeksu novinara Srbije jasno je navedeno da je novinar dužan da se suprotstavi svakom pritisku na slobodno obavljanje svoje profesije, kao i svakom vidu cenzure. Objavljivanje važnih informacija novinar sme da odloži samo zbog neophodne provere njihove istinitosti.
Stefanović, Šveljo, Pavlov, Nikolić, Starkovićka i nekolicina drugih kolega, koje smo do sada kontaktirali povodom njihovog učešća u radu medijskih komisija, za sada ćute kao po nekoj vrsti komande, iako su, svi redom, u početku obećavali da će odgovoriti na naša pitanja.
Subotičke.rs smatraju da novinari nemaju pravo da ćute nauštrb javnog interesa i da ovde više puta pominjani Milan Šveljo, na primer, itekako ima obavezu da javnosti, pored brojnih drugih pitanja, objasni zbog čega je navodne troškove šminkanja i kostimiranja Vladanu Stefanoviću plaćao stotinama hiljada dinara ili zbog čega je firmi Ognjane Starović prebacio značajan deo novca dobijenog na konkursu od Grada Novog Sada i sva sredstva dobijena od AP Vojvodina.
Javnost takođe, pored brojnih drugih pitanja u vezi sa konkursima, ima pravo da zna zbog čega su projektne formulacije često identične kod različitih aktera i zbog čega su fakture, na prvi pogled nepovezanih preduzeća i organizacija, u stvari, jednojajčani blizanci po likovno-grafičkom ustrojstvu.
Ovakvih pitanja biće iz nedelje u nedelju sve više na stranicama našeg sajta, a time će i tišina konkursnih aktera biti sve gromoglasnija i nepodnošljivija, a konkursna omerta, ukoliko zaista postoji, sve besmislenija.
