Pljačke muzeja oduvek su izazivale fascinaciju javnosti, jer u sebi imaju elemente spretnosti, inteligencije i drskosti. Takve priče znatno su se razlikovale od ostalih pljački ili lopovluka gde su počinioci stavljeni na stub srama jer, ma koliko bili dugi prsti, niko nema pravo da uzme nečiju dragocenost.
Iza svake pljačke muzeja, postojala je priča – dok su neki lopovi bili isključivo motivisani novcem, drugi su svoje zločine pravdali željom za „vraćanjem“ kulturnih dobara narodima iz kojih potiču. Bez obzira na motive, istorija pamti brojne „spektakularne“ pljačke muzeja koje su zauvek promenile način na koji svet posmatra bezbednost umetničkih dela.
Jedna od najpoznatijih dogodila se 21. avgusta 1911. godine kada je iz Luvra nestalo Davinčijevo remek-delo „Mona Liza“. Lopov je bio Vincenco Perudža, italijanski ranik koji je poznavao teren, jer je ranije bio zaposlen u muzeju. Iako je reč o krivičnom delu koje je uzdrmalo tamošnju javnost, iza te pljačke ne stoji „filmska priča“. Perudža je obukao nekadašnje radno odelo, sliku sakrio ispod mantila i napustio muzej. On je završio iza rešetaka, a motiv pljačke bio je „patriotski“. Naime, on je smatrao da „Mona Liza“ pripada Italiji, a ne Francuskoj. Slika je pronađena dve godine nakon zločina u Firenci, kada je počinilac pokušao da je proda lokalnom trgovcu umetninama. Mnogi kritičari smatraju da je ta pljačka bila prekretnica za „Mona Lizu“ koja je, do tog trenutka, bila poznata samo u umetničkim krugovima – posle pljačke je tek postala simbol svetske kulturne baštine.
Najveća „umetnička“ pljačka u modernoj istoriji dogodila se 19. marta 1990. godine u Gardner muzeju u Bostonu. Dva muškarca, prerušena u policajce, ušla su u muzej tokom noći zbog navodne „provere bezbednosti“: Pošto su onesposobili obezbeđenje, lopovi su satima birali „svoj plen“. Tada je, prema zvaničnim zapisima, nestalo 13 umetničkih dela čija je procenjena ukupna vrednost oko 500 miliona dolara. Za razliku od nestanka „Mona Lize“ ova priča nema srećan kraj – ni počinioci, ni dela nikada nisu pronađeni. Prazni ramovi i dalje stoje u muzeju u znak sećanja na najpoznatiji nerešeni slučaj u istoriji umetničkih krađa.
U srcu Amsterdama smešten je muzej Van Goga, a 2002. godine i on je bio na meti lopova. Dva muškarca, uz pomoć merdevina i čekića, uspela su da ukradu dve vredne slike za svega nekoliko minuta. Iako su počinioci ubrzo dolijali policiji, dela su pronađena tek 2016. godine u skrivenom sefu u Napulju tokom istrage protiv mafijaške grupe Komora.
Dve godine posle pljačke u Amsterdamu, na meti lopova bio je norveški muzej. Tamošnji slikar Edvard Munh doživeo je da njegova napoznatija dela „Krik“ i „Madona“ budu ukradena u sred „bela dana“ u Oslu. Naoružani lopovi upali su u muzej, razoružali čuvare i odneli slike pred očima šokiranih posetioca. Pljačka je izazvala međunarodni skandal i naterala muzeje širom sveta da preispitaju mere bezbednosti. Ukradena dela pronađena su dve godine kasnije. Iako su bila teško oštećene, slike su uspešno restaurirane i vraćene u „svoj dom“ u prestonici Norveške.
Jedna od najnovinih i, prema mišljenju stručnjaka, najdrskijih pljački dogodila se u Nemačkoj u drezdenskom Zelenom trezoru 2019. godine. Lopovi su, presecanjem rešetki i isključivanjem struje, prodrli u muzej i ukrali dragulje neprocenjene vrednosti iz 18. veka. Pojedini stručnjaci rekli su da je reč o šteti od više od milijardu evra. Nakon višegodišnje istrage nekoliko članova poznatog berlinskog kriminalnog klana „Remo“ je
osuđeno, a pronađen je samo deo dragulja, dok je veliki broj predmeta ostao zauvek izgubljen.
Na meti lopova bili su i srpski muzeji, pa je tako 1996. godine iz Narodnog muzeja u prestonici ukradena slika „Kupačica“ – ona je isečena skalpelom iz rama i odnesena. Ubrzo je pronađena i uspešno restaurirana. 2001. godine iz Narodnog muzeja u Aranđelovcu ukradeno je 15 od 47 izloženih slika Paje Jovanovića, a šteta je procenjena na oko 190.000 evra. Slučaj je ubrzo rešen, a dela su vraćena u muzej. Dve godine kasnije iz Galerije Matice srpske u Novom Sadu ukradene su dve slike Save Šumanovića. Dela su ubrzo posle pljačke pronađena i vraćena.
Uprkos modernim sistemima zaštite, muzeju ostaju ranjivi iz više razloga, smatraju stručnjaci. Mnogi su smešteni u starim, istorijski značajnim zgradama, koje nije lako opremiti savremenim bezbednosnim tehnologijama. Osim toga oni su često otvoreni i dostupni javnosti, pa je veoma teško balansirati između pristupačnosti i zaštite. Takođe opasnost vreba i unutar samih muzeja pošto „u svakom žitu ima kukolja“ pa su često kustosi, redari ili pripadnici obezbeđenja upleteni u kriminalne radnje – reč je o ljudima koji često imaju slobodan i slabo kontrolisan pristup umetničkim delima.
View this post on Instagram
