Šta dobijete kada okupite grupu entuzijasta, gomilu dobre volje, jedan frizerski salon i veliku ljubav prema pozorištu?
Dobijete Naše pozorište Beli štap i kanap – primer kako se, i sa „štapa i kanapa“, može napraviti magija na sceni.
Pozorište koje svoj naziv duguje igri reči i simbolici – „beli štap“ kao simbol slepih i slabovidih osoba, i „štap i kanap“ kao metafora stvaralaštva sa minimalnim resursima – nastaje kao zvanično udruženje u decembru prošle godine. Međutim, ekipa koju čine osobe sa oštećenim vidom, ali bistrim duhom i raskošnim talentom, zajedno stvara već tri godine.
Reditelj, scenarista, kostimograf, čovek za sve – Branislav Trifković, ili jednostavno Brane – okupio je oko sebe tim amaterskih glumaca, od kojih mnogi ne vide, ali osećaju scenu srcem. Njegova energija, strpljenje i inspiracija vode ovaj kolektiv koji se više oseća kao porodica nego kao ansambl.
Posle uspeha predstava „Radovanka Treća“ i „Maratonci trče počasni krug“, publika će 26. juna na sceni Pozorišta Jadran imati priliku da uživa u novom ostvarenju – „Balkanska špijunka“, adaptiranu u ženskom ključu, što je postalo zaštitni znak ovog pozorišta. „Žene vode svet“, kaže Brane, prepuštajući vodeće uloge damama koje ga inspirišu.
Svako ko je deo ove ekipe donosi nešto svoje – od glume, preko pokreta, do tehničke podrške. Uz pomoć audio-snimaka, memorisanja bez čitanja i beskrajne podrške jedni drugima, uspevaju da postave predstavu koju publika voli i prepoznaje.
Glumice poput Karmele Kurtović, Marine Gencel, Tajane Bulajić, Marice Kovačević, kao i glumci poput Narcisa Sudarevića, Dragana Šimića i Gorana Milakovića, govore o ovom iskustvu kao o katarzi, ispunjenju, a za neke i ostvarenju dečjeg sna. Svi se slažu u jednom – aplauz koji dobiju je nagrada koja vredi svakog truda.
Iako je prostor za rad mali – frizerski salon na spratu – njihova energija je ogromna. „Gde čeljad nije besna, ni kuća nije tesna“, kažu uz osmeh. Svako repetiranje teksta, svaka proba je za njih prilika da se ponovo rode, da se izraze i daruju nešto Subotici – gradu koji ih sve više voli i podržava.
Oni ne prave samo predstave. Oni prave svet. Svet u kome niko nije nevidljiv. Svet u kome je moguće, čak i u pedesetim i šezdesetim godinama života, stati na scenu i osetiti kako je to – biti glumac.
„Balkanska špijunka“ je samo usputna stanica na njihovom putu. Sledeća predstava već je u planu. Ali to je, kako kažu, slatka tajna.
Do tada – navijamo za njih, aplaudiramo im stojeći i učimo šta znači pravi amaterizam: ljubav, srce, drugarstvo. I scena. Sa štapa i kanapa – na velika vrata.
