Ukoliko posle izbora “nisi nadležan” za probleme lokalnih poljoprivrednika, prestani da ih obilaziš uoči izbora ili makar prestani da se baviš spoljnom politikom
Branko M. Žujović
Svako ko je ovog leta vozio severom Grčke, bilo od prelaza Dojran ili Evzoni ka Egejskom, bilo iz pravca Bitolja i Medžidlije ka Metsovu i Jonskom moru, lako je mogao da uoči pravu vodenu artiljeriju na oskudnim grčkim njivicama.
Grčka svaki kvadratni centimetar svog škrtog obradivog tla pokušava da unapredi i iskoristi. Ne znam odakle dovode vodu, da li iz samog Stiksa, ali su stabljike grčkog kukuruza ovog leta sočne, zelene, visoke i rodne.
Čak i po sparušenim selima oko jezera Voulkarija, nedaleko od Lefkade i Nikopolisa, u jednom suncem trajno oprljenom stenovitom krajoliku sa malo puderaste zemljice, koji odozgo krasi drevni Palairos, vidljive su, za naše prilike, zamašne poljoprivrede aktivnosti, iako bi čovek rekao da tamo, osim kamena i prašine, ne rađa ništa. Pa ipak, uokolo su prilična stada ovaca, koza, sa krdima konja dostojnih najdramatičnijih antičkih mitova.
Sve to upečatljivo svedoči da, čak ni poslovično lenji Grci, stvari od strategijske važnosti, kao što je poljoprivreda, ne prepuštaju slučaju i stihiji.
A kako ta stvar stoji u našim krajevima, poznatim po vrednim ratarima?
Po plodnim bačkim njivama vide se duž auto-puta sparušene stabljike malaksalog, rahitičnog kukuruza i pre vremena užeglog suncokreta.
Neko je tu debelo zakazao.
Srpski ratari sigiurno nisu. Poljoprivredna kultura je naša najdublja kultura. Retki su seljaci koji njivu ne pripreme i obrade na vreme.
Ko onda jeste?
Domaća poljoprivredna proizvodnja decenijama je u zapećku stranačke politike koja impulsima vlastitih interesa surovo diktira sudbinu sela i seljaka, a sa njima i našu sudbinu.
Kada kažem da su selo, seljaci i poljoprivredna proizvodnja decenijama u zapećku stranačke politike, jasno, ne mislim na Miroslava Miškovića. Ni na sve njegove “agrobiznise”.
Mislim na Josu koji sada sidi kraj traktora u Štrosmajerovoj.
Ovde decenijama niko ništa nije uradio da se, u strategijskom smislu, položaj poljoprivrednika i njihove proizvodnje unapredi, obezbedi, modernizuje i popravi. Ovde je to pitanje predizborne kampanje.
To što neki od poljoprivrednika još uvek, na prvi pogled, žive bolje od većine gradskog prekarijata, drugo je pitanje.
Bilo je, stoga, mučno juče čitati izveštaj Bakićevog kabineta o njegovom razgovoru sa poljoprivrednicima koji protestuju u Štrosmajerovoj.
Čovek koji je u ime svih nas pisao crnogorskom premijeru Zdravku Krivokapiću i na međunarodnom nivou osuđivao zabranu Vučiću da poseti u Jasenovac, juče nije imao petlju da izađe, makar pred kamere medija koji ga tako revnosno saslužuju i kao muškarac kaže da podržava zahteve svojih, subotičkih, poljoprivrednika.
Ukoliko posle izbora “nisi nadležan” za probleme lokalnih poljoprivrednika, a za spoljnu politiku iz nekog razloga “jesi”, prestani, makar, da obilaziš salaše i seješ obećanja.
Bakić je pred javnošću mahao svojim crvenim političkim čaršavom, pravdajući se, kao seoska mlada, da su nadležnosti lokalne samouprave, kako je doslovno rekao, po pitanju zahteva poljoprivrednika male i obećao da će o svom razgovoru sa poljoprivrednicima izvestiti ministra.
Suština je u tome da Bakić podržava ministra, a ne svoje poljoprivrednike.
Naš grad ima političku strukturu koja je okrenuta krupnom kapitalu i vlastitim interesima. Nije to od juče, čak ni od prekjuče. Sva je prilika da će tako biti i sutra.
Svaki gradonačelnik ovde nije predstavnik građana, nego svoje stranke ili koalicije. Imajući to u vidu, poljoiprivrednici do mile volje mogu da protestuju.
Subotica nema gradski konsenzus o vlastitoj budućnosti. Ovde se brine o rejtingu i izborima, a ne o gradu i građanima.
Da se brine o gradu, odavno bismo imali makar gotov plan i obavljene pripreme za izgradnju kanala od Dunava do Subotice i dalje do Tise, sa mrežom bočnih manjih kanala za navodnjavanje. Ili bi makar neko o tome govorio u javnosti.
Umesto toga imamo nedovršen akva-park.
Imali bismo strategiju upravljanja podzemnim vodama koje drastično opadaju, bežeći od nas. Imali bismo makar strategiju razvoja kanalizacije i strategiju prevazilaženja problema koji postoje u vezi sa prečistačem otpadnih voda.
Da ne dužim dalje, ovaj spisak je prilično dug.
Grad nam je zarobljen u okove izbornih ciklusa. U obećanja i laži. Subotica nema vlastitu ideju o vlastitom sutra za 20, 50 i 100 godina.
Zbog toga smo juče prisustvovali televizijskoj razradi serijala “Dnevna doza prosečnog Srbende”, odnosno čuvene foto-montaže državnog službenika koji kratko skida bedu sa leđa vlastite odgovornosti odgovarajući: “Nismo nadležni”.
Nadležan si makar da podržiš!