Da li je „imidž kompanije“ zaista značajniji od bezbednosti radnika?
Branko M. Žujović
Prošlo je tačno nedelju dana otkako je Subotičanka I. K, posredstvom „Fejsbuka“, izvestila subotičku javnost o incidentu kom je neposredno svedočila u prodavnici „Idea“, u nekadašnjoj Robnoj kući „Beograd“, danas zvanoj „Rafles“.
Ukratko, jedan gospodin, kako neko, otprilike, reče – tena tamnijeg nego što je karakteristično za ove geografske širine, iz pomenute prodavnice pokušao je da ukrade flašu alkoholnog pića i konzervu. Kada je bio otkriven i kada su ga prodavačice okružile, migrant je skinuo svoje pantalone.
Ovaj tekst nije za one kojima je ovog trenutka na pamet pala prostačka šala, pa te čitaoce molim da se preloguju na sajtove koji se bave drugom vrstom stvarnosti zvanom „rijaliti“.
Hoću da kažem da je neko, ko skine pantalone u prodavnici, a pritom ima više od pet do desetak godina, spreman na mnogo gore stvari u životu i da je predočeni incident u epilogu mogao da ima znatno ozbiljnije i gore posledice.
Policijska uprava odgovorila nam je da ovakav incident nije ni prijavljen.
Svi imejlovi sa pitanjima o ovom incidentu, koje je naša redakcija poslala „Idei“, ostali su bez odgovora.
Svi, osim jednog.
Pitanje smo, naime, poslali i na imejl namenjen žalbama potrošača. Sistem nam je automatski odgovorio da naše E-pismo nije isporučeno zbog toga što je primaočev poštanski „sandučić“ pun.
Nismo bili lenji, pa je naš snimatelj Bojan Mihajlović danas otišao u pomenutu „Ideu“ da pazari poneku izjavu i stav firme.
Radnici, kao radnici. Ljubazni i profesionalno uslužni, raspoloženi su za razgovor, ali ne smeju da beknu bez odobrenja.
Šefica je telefonom, ljubazno, pozvala svoje pretpostavljene koji su, potom, radnicima zabranili da daju bilo kakve izjave u vezi sa ovim, ali i drugim sličnim incidentima, da ne bi, tobože, narušili imidž kompanije koji je u društvu u kom živimo, valjda, tako se da zaključiti, najvažniji, sakralan i nedodirljiv.
Da li je „imidž kompanije“ zaista značajniji od bezbednosti radnika? Jesu li prodavci baš tako visoko rangirani po platama i beneficijama, da od njih treba da se očekuje da trpe neprijavljeno nasilje i treba li iko da trpi nasilje? Kamo obezbeđenje prodavnice ili je možda i bezbednost nepotrebni trošak? Ko se oglasio da makar proveri navode sugrađanke koja je ukazala na ovaj incident?
Da li naše društvo, ovakvo kakvo je, dakle podešeno prema interesima „investitora“ i njihovog kapitala, koji često, zapravo, mi sami obezbeđujemo iz naših budžeta poverenih strankama punim tipova od kojih niko normalan ni orah iz ruke ne bi uzeo, zaista treba da ćuti o ovakvim problemima u nekakvom višem interesu, za koji niko ne zna šta je, ni čemu služi, ni da li zaista postoji, osim možda kao elegantan plašt za izgovore, a potom kriminal, korupciju i nasilje?
Taj viši interes u različitim prilikama može različito da se naziva, a u ovom slučaju pominjemo ga kao “imidž kompanije”.
Svako ko ima dilemu u vezi sa odgovorima na ova pitanja, osuđen je, pre svega u civilizacijskom, a potom kulturnom, ekonomskom i svakom drugom smislu, na ono što nije banalno prikazano na početku ovog komentara, a možda je trebalo da bude.
Ispada da je dobra ćutnja, mir u javnosti. Takoreći, “pax in domus”.
Tako nekako, ako me razumete…
Foto: I. K.