Promotivne posete, upriličene u okviru funkcionerske kampanje, da bi se stalo pred kamere i potencijalnim glasačima slatkorečivo ponovilo ono što je odavno objavljeno, nisu vesti već politički marketing o državnom, dakle našem zajedničkom trošku
Branko M. Žujović
Jeste li primetili koliko nas ministri vole uoči izbora? Furioznije od „Štadlera“ kroz Srem, Suboticom su protutnjali Vanja Udovičić, Maja Gojković i Darija Kisić.
Ne postoji značajnije priznanje za našu malu redakciju od činjenice da nas niko ne zove na predizborne događaje koji ne prelaze okvir političkog marketinga.
Postoje, međutim, izuzeci koji potvrđuju ovo pravilo.
Kada je Maja Gojković, prilikom posete Subotici, saopštila da je od Gradske kuće dobila predlog da razmotri mogućnost da ovdašnje Narodno pozorište postane nacionalna ili pokrajinska ustanova, što je posebna tema koja ilustrativno govori o pristupu “razvoju” grada, to smo, kao važnu novost, odmah preneli.
Barokne pohvale ministara, izrečene u formatu informativnog meda i mleka, te sada već hroničnu gradonačelnikovu samohvalisavu patetiku i ponižavajuću snishodljivost, zaobilazimo u širokom luku.
Promotivne posete, upriličene u okviru funkcionerske kampanje, da bi se stalo pred kamere i potencijalnim glasačima slatkorečivo ponovilo ono što je odavno objavljeno, nisu vesti već politički marketing o državnom, dakle našem zajedničkom trošku.
Na žalost, takvi promotivni performansi nisu rezervisani samo za najvažnije političke aktere. Slične igrokaze izvode i njihov politički rasad sa lokala.
Negde na internetu gledao sam nedavno obraćanje bivše članice SPS-a koja je, ako sam dobro zapamtio, prešla u Vulinov pokret.
Odgledajte taj prilog koji je precizan kroki ovdašnjeg razumevanja politike i društva. Obratite pažnju na oskudan rečnik, očigledne motive, stavove, ako hoćete i estetiku te čitave scene… Mnogo toga može da se nauči iz tog nepotpunog minuta.
Nije po sredi toliko važan sam čin pretrčavanja u drugu stranku, uoči izbora ili tektonskih promena na stranačkoj sceni. Na to smo oguglali.
Te vrste političkog nemorala Gradska kuća je puna kao šipak. Nije ta mlada žena, na žalost, ni prva, a kako stvari stoje ni poslednja, koja je uoči izbora pretrčala.
Ovde je posredi činjenica da ona, zapravo, neke od nas predstavlja u gradskoj skupštini i da jedan odbornički mandat nije više od sitnine za stranačka potkusurivanja.
Zar u Pokretu socijalista nije bilo nekog starijeg, iskusnijeg i pametnijeg, da nesrećnici kaže: ćero, pusti sada i promociju i mandat i politiku, ne ponižavaj se. Idi, poradi na sebi, pa kada dođe vreme, kada budeš spremna, pristupi nam, da vidimo kako će tada stvari stajati i sa tobom i politikom.
Nažalost, nije bilo autoriteta koji bi joj tako nešto savetovao. Upotrebili su je.
Bilo me je od svega toga sramota, iako sa događajem ni sa odbornicom nemam nikakve veze. Nismo preneli tu vest. Neke pojave jednostavno treba ispratiti odnegovanom tišinom.
Nije zlato sve što u medijima zasija.
Ilustracija: Piksabej