Odumiranje lokalnih medija u budžetskoj korupciji kao u pušionici opijuma, kojem prisustvujemo, prethodi smrti grada kao što spaljivanje knjiga prethodi spaljivanju ljudi
Branko M. Žujović
Početkom ovog meseca tiho je, bez koktela i zvanica, protekla prva godišnjica portala Subotičke.rs. U širem kontekstu posmatrano, kao redakcija, nemamo šta da slavimo.
Kada u ovdašnjoj javnoj zdravstvenoj ustanovi, na primer, ovih dana želimo da proverimo informaciju, dobijenu od pouzdanog izvora, o navodno višestruko umanjenom zakupu prostora koji ova izdaje jednoj apoteci, jedini odgovor na koji možemo da računamo je muk. To je poslednja kap u subotičkom moru istovetnih primera.
Muk je najpoželjnije agregatno stanje odgovornosti svake nekontrolisane vlasti.
Smatra se da novinar postaje neka vrsta frika, ukoliko dovoljno dugo partitokratija izdrži u ignorisanju njegovih pitanja. U najboljem slučaju, biće proglašen za borca sa vetrenjčama. Ljudi kojima se društvena buđ ne sviđa, time, treba da poveruju da je partijaški sistem svemoguć, a svaka ideja o kontroli i uvidu javosti u javne poslove mit i nemoguća civilizacijska misija.
Od medija se sa pozicija vlasti očekuju samo dve stvari.
Prvo, da prenose zvanična saopštenja i objavljuju vesti u formatu funkcionerske kampanje. Gradonačelnik, taj i taj, posetio ono. Gradonačelnik posetio ovo. Gradonačelnik deli poklone, igra na trapezu, gradonačelnik u polufinalu Vimbldona… Predsednik skupštine bio tamo, pa vamo, pa opet tamo, pa se vratio vamo…
Drugo, od medija se očekuje da saučesnički ćute, u horu, zajedno sa političarima koji ih korumpiraju novcem Subotičana.
Na njihovu žalost, nije baš sve tako.
Subotici je potrebno da njeni mediji ne zaziru od činjenica i centara moći. Da slobodno komentarišu i otvaraju prostor drugima da komentarišu. Neslavno odumiranje lokalnih medija u budžetskoj korupciji kao u pušionici opijuma, kojem prisustvujemo poslednjih decenija, prethodi društvenoj smrti grada, kao što spaljivanje knjiga prethodi spaljivanju ljudi.
Takav medij pokušavamo da budemo, sa svim svojim manama i ponekom vrlinom. U okruženju punom formalno iskazanih vrlina, nama, kao drugačijima, zaista nije lako.
Nije nas briga za broj poseta, ni za lajkove, ni za broj pratilaca na društvenim mrežama. Subotičanima pokušavamo da saopštimo da su oni potrebni političarima i takozvanim investitorima, a ne političari i investitori Subotičanima.
Političara je za tridesetak godina rodilo za izvoz, samo što niko ko je uspeo da izgradi uređeno društvo napolju ne želi da ih preuzme i angažuje. U tome je štos.
Zato naš sajt postoji, da kaže da stvari ipak zavise od nas, a ne njih koji nas rade.