Umesto nacionalnog fronta protiv bolesti, imamo frontove na društvenim mrežama. Svaka šuša smatra da može da drži lekcije lekarima, zato što svakog dana na televiziji gleda i sluša šušu kako drži lekcije građanima. Lekari, sa druge strane, ćute čak i kada politika od njih pravi otirače, dvorske lude ili poslugu
Branko M. Žujović
Pankać Srivastava je moj prijatelj i kolega iz Nju Delhija. Znajući da ponekad tragam za evroazijskim sponama, poklonio mi je knjigu “Umetnost Ađante i Sopoćana” Ome D. Upadhja.
Uz čašicu “Žute ose”, u Pekingu, gde smo zajdno radili, nadugačko mi je pričao o arijevskoj prošlosti severne Indije, na koju je veoma ponosan.
Za vreme mog bolovanja u martu, Pankać i njegova porodica su mi iz Delhija slali poruke podrške. Na žalost, prilika za revaš stigla mi je već u leto, kada je kovid 19 na kratko pokorio Pankaćev potkontinent.
U međuvremenu su se stvari potpuno izmenile.
Niko ovde više ne pominje Indiju koja je između aprila i jula dnevno beležila preko četiri stotine hiljada, a danas jedva petnaestak hiljada novih slučajeva zaraze koronavirusom.
Zašto?
Pankać mi danas piše da je do sada vakcinisano 75 posto Indijaca, da su bolnice znatno bolje opremljene i da je celo društvo mobilisano protiv virusa. Zaključno sa aprilom, svega 2 odsto Indijaca bilo je primilo obe doze vakcine.
Ukratko, u Indiji nije vođena politička, već opšta društvena kampanja protiv kovida 19.
Vlada Narendre Modija uspela je da obezbedi osnovni nacionalni konsenzus u borbi protiv virusa u neverovatno složenoj zemlji koja ima 23 zvanična jezika, 28 država, 7 saveznih teritorija i vrlo lošu do nikakvu infrastrukturu.
Ovde uopšte nije pitanje jeste li za vakcinaciju protiv kovida 19 ili ne. Po sredi je činjenica da je Indija pronašla put na planu suzbijanja bolesti i broja obolelih.
Sutrašnje uvođenje kovid propusnica i najavljeno kažnjavanje građana znači da korona pobeđuje na svim frontovima u zemlji koja nema osnovni konsenzus u borbi protiv tog virusa.
Umesto nacionalnog fronta protiv bolesti, imamo krvave frontove na društvenim mrežama i kontradiktorne poteze vlasti.
Ovde svaka šuša smatra da može da drži lekcije lekarima, samo zato što svakog dana gleda šušu kako drži lekcije građanima. Lekari, sa druge strane, ćute i prodaju se čak i onda kada dnevna politika od njih pravi otirače, dvorske lude ili poslugu.
Na koncu, imamo Vladu koja ausvajsima, sledeći na jedan sasvim domanovićevski način politiku Evropske unije, pokušava da oživi vakcinaciju, umesto da je to pitanje sistemski i na vreme rešavala.
Ovako ispada da je cilj Vlade vakcinacija u užem smislu, a ne suzbijanje epidemije.
“Ta mera, kao i verovatno mnoge ostale epidemiološke mere, biće ukinuta onoga momenta kada stepen vakcinacije stanovništva dostigne zadovoljavajući nivo”, kaže se u saopštenju Vlade.
Valjda bi protivepidemijske mere, govorim načelno, trebalo da budu ukinute onda kada savladamo virus, a ne kada stepen vakcinacije stanovništva dostigne zadovoljavajući nivo.
Zadovoljavajući, za koga? Za statistički zavod, korporacije koje proizvode vakcine ili nas? Da li je cilj Vlade prinudna vakcinacija ili borba protiv virusa?
Prostor razumevanja među onima koji slede nesporne civilizacijske domete vakcinacije i onih koji, više nego opravdano, sumnjaju da je velikim korporacijama, koje vakcine proizvode, zdravlje važnije od dobiti, veći je nego što se misli. Pored ostalog, politika je veština proširenja tog prostora u korist svih.
Kada smo, zahvaljujući u osnovi razboritoj i racionalnoj spoljnoj politici, prvi u ovom delu Evrope pribavili vakcine protiv kovida 19 potrebna nam je bila nacionalna kampanja protiv virusa, a ne ona samohvalisava, u osnovi predizborna, koju smo gledali i slušali u neverici, a koja je samo produbila jaz među ljudima.
Od početka ove godine bilo je sijaset načina da se uozbiljimo i iznađemo konsenzus u borbi protiv kovida 19. Ovako, medijsko-politički raspon od najsmešnijeg virusa do straha od punih grobalja pretvaramo u trougao apsurda uvođenjem besmislenih ausvajsa po nalogu Evropske komisije koja pre samo godinu dana, suočena sa pandemijom, nije znala šta da radi.
Odluku o primeni ovog sistema Evopska komisija donela je 28. juna ove godine i Srbija je, kao što sam pomenuo, sledi domanovićevski, ni sama ne znajući da objasni suštinu takve, u osnovi diskriminacione politike, osim što nam papagajski isporučuje frazu da se sistem kovid propusnica već primenjuje u zemljama Evropske unije, Evropskog ekonomskog prostora i Švajcarske.
Krajnje je vreme da lekari podignu glas struke, otresu dnevnopolitički balast sa svojih leđa i da nam saopšte šta se zaista dešava, da saznamo sve relevantne statističke podatke u vezi sa virusom.
Pankaćeva zemlja, u kojoj su kaste ostale deo stvarnosti do danas, nije se odlučila da razdvoji svoje ljude na takav način. Razmislite zašto, pre nego što vam neko, na primer, poruči da rad oslobađa ili da u Nemačkoj ima posla za sve.
Grubo rečeno, biće to neka sasvim drugačija priča od one koju sam, uz čašicu rakije, slušao od Pankaća pre koju godinu.