Pokušaj kažnjavanja zbog izveštavanja sa protesta je nedozvoljeno administrativno potiskivanje novinara na jednu političku stranu. To je najgora poruka koju je policija, svesno ili nesvesno, pokušala da uputi javnosti
Branko M. Žujović
Sećate li se bure koja se u gradu podigla, nakon što je bilo objavljeno da gradska vlast protivzakonito pokušava da iseli buregdžinicu “Spartak” iz državnog objekta koji decenijama zakupljuje njen vlasnik?
Da bi opravdala jedan po svemu piratski pokušaj otkazivanja ugovora o zakupu, izdat pre isteka samog ugovora, lokalna vlast je tada angažovala armiju svojih botova, sav onlajn bašibozuk koji joj je bio na raspolaganju.
Vređalo se, psovalo, pretilo i lagalo naširoko, često direktno iz kancelarija javnih preduzeća i ustanova. Pored ostalog, izmišljen je čitav jedan pir naoružanih albanskih terorista u Subotici koji je trebalo da zaseni kršenje zakona.
Tabloidi, opskurni internetski portali i politički polusvet objavili su, koristeći lažne snimke i neistinite informacije, da su naoružani teroristi, usred Subotice, veličali nezavisnost Kosova i Metohije, orgijali i pevali o tome.
Utvrdio sam da su upotrebljeni snimci lažni, odnosno da su načinjeni u restoranu “Parajsa e Sharrit Lisec” u Tetovu. Zahvaljujući koleginici iz Tirane, od reči do reči sam preveo pesmu koja se čuje na snimku. Ispostavilo se da se radi o pukoj momačkoj večeri u pomenutom restoranu u Tetovu, a ne prostorijama buregdžinice “Spartak”. Umesto o “Kosovu”, albanski mladići pevali su o mladi koja odlazi u drugu porodicu.
Subotička policija je potom bila u pomenutoj buregdžinici, utvrdila sve ove relativno lako dostupne činjenice i ućutala se na kraju, zajedno sa ostalim istražnim organima, u korist lažnih optužbi kojima je javnost bombardovana i obmanjivana mesecima.
Samo zahvaljujući trezvenim ljudima u Beogradu, vlasnik buregdžinice “Spartak” nije izbačen protivzakonito na ulicu. Njemu upravo teče prva godina novog ugovora o zakupu.
Bila je to velika i tiha, kakva i treba da bude, pobeda Subotičana koji nisu ustuknuli, ni pristali na zamenu teze da je jedna, po svemu sramna i besmislena fotografija sina vlasnika te poslastičarnice, koja nema nikakve veze sa čitavim slučajem, dovoljan razlog da se pljunu zakoni Srbije, obezbedi pokriće snagama koje nas iznutra bombarduju korupcijom i na koncu medijski linčuje čitava jedna porodica koja je u Subotici prisutna osam decenija.
Koliko god je policija, valjda po službenoj dužnosti, ćutala o medijskom linču tada, danas ne ćuti i veoma je agilna kada, namerno ili iz razloga koje bismo možda mogli da nazovemo diletantskim, pokušava da kažnjava novinare koji profesionalno izveštavaju sa protesta i pritom, radeći svoj posao, uopšte ne moraju nužno da podržavaju protest.
Pokušaj kažnjavanja zbog izveštavanja sa protesta je nedozvoljeno potiskivanje novinara na jednu političku stranu. To je najgora poruka koju je policija, opet svesno ili nadajmo se nesvesno, pokušala da uputi javnosti.
Upravo je policija, ćuteći vrlo svesno i okrećući glavu od sramnih kriminalnih događaja koje sam ovde ponovo opisao, podržala društvene hijene, odevene u političko ruho, sa kojima je trebalo odavno da se obračuna, umesto što je nečinjenjem tada podržala njihovo ujedanje Srbije.
Još uvek nije kasno da policija saopšti jesu li naoružani albanski teroristi održali šovinistički pir u Subotici ili nisu, ko je plasirao takvu informaciju i zbog čega nije krivično gonjen.