Iako je prošlo duže od pola veka, verujem da moja generacija i dalje pamti profesora Rašu, nastavnika srpsko-hrvatskog jezika u osnovnoj školi. Još tada je bio u poodmaklom dobu, pred samom penzijom, bili smo mu poslednji razred koji je ispratio na životni put. I danas ga se sećamo po nekonvencionalnom ponašanju, glasnom jedenju jabuka i drugog sezonskog voća, životnim poukama i pričama koje samo naizgled nisu imali veze sa gramatikom i književnošću.
Ipak, ponajviše ga pamtimo po drugu Mirku, vernom saputniku od kojeg se nije razdvajao. Mirko je, zapravo, bio vrbov prut, dužine oko metar i po, neutvrđene starosti i neverovatne savitljivosti. U razred bi ulazio prvi, ispred profesora, a potom bi nas, tokom časa, preteći posmatrao iz ugla učionice.
Srećom, u našem razredu nije imao posla. Iskreno, ne pamtim da je ikada intervenisao, ali starije generacije su nas ubeđivale da će, u slučaju potrebe, nesumnjivo reagovati. Priča o „strašnom Mirku“ prenosila se s kolena na koleno, verovatno delotvornije i jače nego da smo ga i lično videli na delu.
Istina, školska uprava je negodovala, pozivala se na zabrane i propise, ali nastavnik Raša i njegov drugar nisu marili. Od prvog dana zajedno na vaspitnom i obrazovnom putu, bili su namerni da se zajedno i penzionišu. Ponajgore, mlađi profesori nisu imali nikakvu podršku roditelja i školskog saveta. Naprotiv. Ti roditeljski sastanci su ponajčešće ličili na sednice Ratnog saveta na kojima je trebalo da se dogovore kako da nas pošteno omlate, nastavnici u školi, a roditelji kod kuće.
Ruku na srce, nije baš da nije bilo razloga. Kao i sva deca ovoga sveta, bili smo skloni nestašlucima, dešavalo se da pobegnemo sa časa, da se gađamo kredom, čak i da se potučemo. Ipak, strah od Mirka, pogotovu svest da nas niko neće zaštiti i naše postupke opravdati, doprineo je da nikad ne preteramo, da se čak i u najgoroj jarosti ne zaboravimo i nekog ne povredimo.
Mnogo godina je prošlo od tad. Životni putevi su nas razdvojili, neki su postali lekari, drugi advokati, bilo je i molera, železničara, zubnih tehničara… Različite ambicije, pa različiti i izbori. Ipak, koliko znam, niko iz naše generacije nije imao problema sa zakonom, sa narkoticima, sa nasiljem bilo koje vrste. Možda i zbog sećanja na našeg druga Mirka.
Viđamo se i danas. Gotovo svake godine se negde okupimo, mnogi dolaze iz inostranstva, evociramo uspomene iz detinjstva, sećanje na doba kada nije bilo demokratije, slobode, bilo kakvog pomena o dečijim pravima.
Drugačije je to danas, konačno smo usvojili naturene vrednosti i proterali Mirka. Ali, kad udari tuk na luk, pravo na pravo, neretko prorade i palice, noževi i pesnice, pa onda, kako kome zapadne, neko ostane bez oka, neko bez slezine, neko doživi doživotnu psihičku traumu, a neko, poput devojčice iz Kragujevca, ostane i trajni invalid.
Sumnjam da će bilo ko od njih, bilo kada, poželeti da se sretne sa svojim nasilnicima. Verujem ni sa ostalim drugovima. Jer, velika je to trauma, nešto što vas obeleži i prati kroz čitav život. Šteta, jer prijateljstva stečena u đačkom dobu, u školskoj klupi, po pravilu su jedina iskrena i prava, lišena bilo kakvih interesa i zadnjih namera. I kojem ništa, čak ni prisećanja na strašnog Mirka, ne mogu nauditi.