Piše Vlada Arsić: Prinčevi i princeze

Bio jednom jedan princ… Ili jedna princeza, svejedno. Otprilike ovim rečima počinjale su
dečije bajke koje sam davno čitao. Ne sećam se radnje, ali znam da je obično bio jedan. Ili samo jedna. Zašto, ne bih znao da vam kažem.

Moja baka rodila je šestoro, pet sinova i kćer. Rađala ih je u parnim godinama, bili su jedno drugom do uveta. Nikada se nije pričalo o uslovima u kojima ih je odgajala, premda i nije imalo šta da se priča. Najpre rat i ratne strahote, a potom i posleratna beda i nemaština. Uprkos svemu, deci nisu bila uskraćena prava. Delili bi sve što se zateklo na stolu, nasleđivali cipelice i knjige, poštovali starije, preuzimali radne obaveze kada bi do njih dorasli, poštovali starije, vremenom postajali dobri ljudi, domaćini i roditelji.

Danas žene mahom pričaju o uslovima. I mahom ih nemaju, ponajmanje vremena i novca. „Muka je to sa decom“, sećam se mudrovanja moje nesuđene kume. „Lako je seljaku da sklepa desetoro kada s njima dobija i besplatnu radnu snagu. Ali, u gradu su samo trošak.

S toga ja i Mića razmišljamo da nemamo dece. Bolje da uzmemo kuče ili papagaja“. Ne znam, možda sam bio zloban kada sam pomislio da je prava šteta što i njihovi roditelji nisu isto razmišljali. Kada se modernoj ženi omakne da rodi… ups, pardon.

Elem, kada se moderna žena ostvari kao majka, to se retko čini zbog deteta, više zbog sebe i sveta. Ostvarena je u ljubavi i braku, na poslu i u karijeri, pa joj nedostaje još samo ta „sitnica“, modni detalj kojim će se šepuriti u javnosti. Međutim, kada se to dogodi, ubrzo shvati da nije dobila obično dete već, takoreći, princa. Tako unikatno, tako jedinstveno i autohtono, najlepše, najslađe i najpametnije na svetu, postaje tačka oko koje se sve okreće.

Njemu se titra, njemu se ugađa, ne postoji želja koja mu se neće ispuniti, ne dao bog da ga neko pogleda popreko. Tako se i odgaja: da ne da na se, da niko ne sme na senku da mu stane, da je najvredniji i najvažniji. I sve to nekako fercera dok je dete u granicama svoga carstva, onog koje formiraju zaljubljeni i opčinjeni roditelji.

Problemi nastaju kada je prinuđen da iz njega izađe. U obdaništu, igraonici ili učionici ne živi samo jedan princ. Mnogo je onih koji su navikli da budu u centru pažnje, ali centar je samo jedan, a njih je mnogo. Neko uspeva da nametne svoju volju, drugi ne. Potpuno lišeni osećaja tolerancije i empatije (niti je imao ko da ih tome nauči, niti su imali prema kome da je razvijaju), neretko zapadaju u histeriju ili očaj, nemoćni da reše svoje frustracije drugačije nego što su već videli u rijalitijima, video igricama ili na društvenim mrežama, nasiljem i agresijom. Da nešto nije u redu sa detetom, najpre se upozoravaju oni koji su ih svojim vaspitanjem i uneredili.

I tada bi, nakon početnog šoka i neverice, po pravilu krenulo neprihvatanje i svaljivanje odgovornosti: svi su krivi, samo je on, „ljubi ga majka“, bezgrešan i ispravan. Sve do trenutka kada se inicijali njihovog ljubimca ne nađu i na stranicama štampe.

Doskora se u crnoj hronici dete pominjalo samo kao žrtva nasilja. Odnedavno i kao vinovnik krivičnog dela. Samo u prošloj nedelji dve grupe osmogodišnjaka (8 godina, da ne bude zabune), šokirala je javnost. Prva grupa je usred noći obila i demolirala piceriju u Beogradu, a druga je, u igraonici u Vranju, pretukla i izgazila svog vršnjaka.

Da li je ovo više ikom normalno?! Možda samo onima koji uveliko prihvataju neko novo stanje normalnosti.

Što se mene tiče, zaustavite planetu. Vreme je da siđem. Neka mi ne zamere one prave majke i ona prava deca koja su i dalje, srećom, u ogromnoj većini. Ili se barem nadam da je tako.