Uskoro na slobodu izlazi još petorica osvedočenih silovatelja, a tada ćemo, verovatno, ponovo slušati nikad glasnije „argumente“ legalista i pobornika svakojakih ljudskih prava koji će, po običaju, prvenstveno zastupati počinioce ali ne i njihove žrtve
Piše: Vlada Arsić
Indijski tigar, u naponu snage, sklon agresiji i sa dugom istorijom kidisanja na ljude, pušten je tokom prošle nedelje na slobodu. U zoološkom vrtu saopštavaju da više nemaju pravnog osnova da ga drže pod ključem i omogućen mu je život na gradskim ulicama. Ipak, u ovoj ustanovi obećavaju da će ga ponovo zatvoriti čim nekoga bude rastrgao, a poznajući mu ćud, uveravaju nas, to će se dogoditi veoma brzo.
Iako ova vest deluje kao nevešta horor-basna, ona je, nažalost, istinita. Doduše, nije reč o divljoj zveri već o najvećem predatoru na svetu, čoveku! Igor Milošević (44), višestruki silovatelj i razbojnik, prošle nedelje je oslobođen nakon izdržane petnaestogodišnje robije.
Formalno-pravno, Milošević je odužio dug prema društvu i slobodan je čovek. Suštinski, međutim, a i po pravdi, nije odužio ništa. Ponajmanje prema žrtvama kojima je uništio život i naneo doživotne traume. Jer, Milošević nije običan silovatelj, ako se za ovu vrstu patologije za bilo koga može reći da je običan. On je, narodski rečeno, rođen kao zver i takav će, nažalost, verovatno i umreti.
Niska Igorovih zločina je poduža i nepojmljiva zdravom razumu. Prvo silovanje učinio je još kao dete, sa 14 godina, da bi nakon prvog napastvovanja, za svega tri dana, nasrnuo na još devet devojaka, pri čemu je tri uspeo i da siluje. To mu je donelo devet godina boravka u popravnom domu i epitet serijskog silovatelja.
Na slobodu je izašao 2001. godine, da bi za samo mesec dana izvršio devet razbojništva i još jedno silovanje. Osuđen je na deset godina zatvora da bi 2007. godine, šokantnom odlukom Suda, pomilovan i pušten na slobodu. I opet mu je bilo dovoljno samo mesec dana da ponovi osam razbojništva i, naravno, još jedno silovanje. Tada je osuđen na 15 godina robije sa koje je izašao prošle nedelje.
Zanimljivo je, međutim, da je Milošević, po svemu sudeći, više svestan sebe nego oni koji odlučuju o njegovoj sudbini. Navodno, ako je verovati pisanju medija, molio je Upravu zatvora da ga ne puštaju, jer će sigurno nešto učiniti. Takvu mogućnost Zakon ne predviđa, a zna se, zakon je zakon, a red je red… Da bi se ponovo našao na robiji moraće najpre da ispuni jedan uslov, da izvrši novi zločin.
Ludnica je, kanda, otvorena, pevao je Balašević. A mi, kanda, živimo u nekom ludom rijalitiju u kome je šuma propisa i pravila jača od svake logike i zdravog razuma. Ponajgore, Milošević nije jedini. Uskoro na slobodu izlazi još petorica osvedočenih silovatelja, a tada ćemo, verovatno, ponovo slušati nikad glasnije „argumente“ legalista i pobornika svakojakih ljudskih prava koji će, po običaju, prvenstveno zastupati počinioce ali ne i njihove žrtve.
Ako se ništa ne promeni, preostaje nam samo da apelujemo da se zatvori otvore samo za zdrave i normalne, jer će, kako stvari stoje, još jedino tamo biti bezbedni u odnosu na najgore pošasti savremenog sveta koje nas, poslednjih godina, zapljuskuju sa svih strana.