U poklonjeni primerak knjige „Bilo jednom u Indianapolisu“ Nenad, autor, je napisao „Nataša, prošlo je trideset i kusur godina kako si rekla da je meni košarka najvažnija stvar na svetu. Ne znam da li je, ali evo jednog od trajnih dokaza“.
Ovo je za mene jedna od značajnijih knjiga u mojoj biblioteci. Prvo, zato što je napisao neko koga mnogo cenim i volim. Prijatelj, borac i osoba kojoj se uvek možete obratiti za pomoć. Nesebičan i neverovatan čovek, koga znam eto već više od trideset godina. Sarađivali smo na televizijskom projektu jednog košarkaškog Evropskog prvenstva i tad je bio izuzetan novinar – reporter iako mu televizija nije primarni medij.
Nije bilo srećnije od mene kada je svu svoju ljubav, prema košarci, pisanju, poznanstvima sa košarkaškim veličinama pretočio u knjigu – amanet onima koji ne znaju kakva je to euforija bila i zašto je bila tako velika…taj Indijanapolis promenio je mnogo toga…a za mene, Nenad ostaje neko koga cenim i za koga mogu da kažem da je „šetajuća enciklopedija“ koju poznajem dugo godina.
Nije teško pričati sa njim, on „meandrira“ temama, anegdotama i podacima. Razgovor smo uradili pred njegovu subotičku promociju knjige „Bilo jednom u Indijanapolisu“. Ovo je još jedna subotička priča sa primesom četvrt veka Beograda, koliko Nenad Kiš živi u glavnom gradu.
