Prošlo je petnaest godina od ubistva 16-godišnje Milice Barašin, a ubica do danas nije pronađen. Reč je o zločinu koji je te 2010. godine potresao javnost u Srbiji. Kako je tada rečeno iz policije, devojčica je otišla u večernju šetnju, a na osnovu video-zapisa, trag joj se gubi između ulica 27. marta i Grabovačke. Telo je pronađeno nedaleko od njenog doma, kod Somborske pruge.
Obdukcioni nalaz je pokazao da je počinilac devojčicu napao s leđa zadavši joj smrtonosne povrede nožem u predelu vrata. Sumnja se da je maloletnica imala slušalice u ušima, što je verovatno razlog zašto nije čula da joj se neko približava. Postojali su svedoci koji su, na nekoliko lokacija, videli muškarca u tamnom duksu sa kapuljačom i devojčicu – ali ga niko nije prepoznao, niti je uočio tada nešto neobično kako bi zaštitio dete.
Ubica se i dalje, petnaest godina kasnije, vodi kao NN lice. DNK tragovi su pronađeni na mestu zločina, ali do sada nisu upareni ni sa jednim osumnjičenim. Iako su tokom istrage postojali osumnjičeni, veliki broj ljudi je podvrgnut poligrafskom testiranju i ispitivanju, nijedan od privedenih nije imao DNK koji se poklapa sa materijalom pronađenim na mestu ubistva. Iako je obdukcija pokazala da je počinilac lišio života devojčicu mesarskim nožem, hladno oružje do danas nije pronađeno.
Istraga je utvrdila da se Milica branila, što su potvrdile povrede na devojčicinim rukama. Takođe je utvrđeno da dete nije opljačkano ili sekusalno zlostavljano. Majka ubijene devojke, Svetlana Simendić, nikada nije prestala da traži istinu. Godinama je apelovala na institucije da ponovo otvore slučaj i da, počinilac takvog
zločina, bude kažnjen. Prema njenim rečima “pravda za Milicu” nije samo njena borba, već simbol svih nerešenih ubistava u Srbiji.
Pitanja je mnogo, a odgovori nikada nisu pronađeni. Ono ključno pitanje, koje se postavlja posle svake velike tragedije je – zašto? Šta je bio nečiji motiv? Da li je ubica od ranije poznavao žrtvu? Da li ju je neko vreme pratio i posmatrao, čekajući trenutak da počini zločin? Da li taj čovek i danas slobodno šeta ulicama? Da li je još neko dete u opasnosti? Da li smo nekada i mi sreli tog čoveka, a da nismo znali da je počinio takav zločin?
Na mestu gde je pronađeno njeno telo, danas se nalazi spomen ploča. To ne predstavlja samo sećanje na jedno dete, već opomenu čitavom društvu da postoje devijantni ljudi koji su spremni nekome da naude, da je jedan život prerano ugašen i da niko nije odgovarao za taj zločin. Kada se govori o ubistvu deteta, ne može se govoriti o pravdi jer nijedna kazna nije adekvatna, a život deteta ne može da se vrati. Ipak, važno je da onaj koji je spreman da oduzme nečiji život bude iza rešetaka – kako ne bi ponovio krivično delo i kako bi, smatraju psiholozi, njegova kazna bila upozorenje i lekcija onima koji pomišljaju da počine takav zločin.
Od 1. decembra 2019. godine Srbija je dobila doživotnu kaznu zatvora za počinioce takvih zločina, u vreme ubistva Milice Barašin zakon je bio drugačiji. Prema tada važećem Krivičnom zakoniku Republike Srbije najstroža kazna koja se mogla izreći bila je kazna zatvora do 40 godina. Smrtna kazna u Srbiji je ukinuta još 2002. godine, pa nije postojala ni 2010. godine. Do tada, pre izmena iz 2019. godine, zakon je predviđao zatvorsku kaznu od 30 do 40 godina za najteža krivična dela, kao što su teško ubistvo, ubistvo deteta ili maloletnika, ubistvo iz koristoljublja, kao i ubistvo na svirep ili podmukao način.
Da se nije dogodio 7. oktobar 2010. godine Milica bi imala 31 godinu. U znak sećanja na Milicu Barašin i svako dete koje je na takav način izgubilo život – sa ciljem da se takve tragedije nikada ne ponove i da se imena mališana nikada ne zaborave.
